Visegradsko ljeto

Na ovoj stranici mozete naci sve o dogadjajima u okupiranom Visegradu 92-95 godine.Malo se sta prica o ovoj temi.A zlocinci i dalje zive u ovom gradu.

06.04.2009.

Feljton: Otmica u Štrpcima 1993. godine VOZ SMRTI (1)

Objavljeno: Uto, 17. 02. 2009. 17:37

VOZ SMRTI (1)
Voz smrti (1)
Mesto zločina: Stanica u Štrpcima
Izvor: www.danas.co.yu
Pre 16 godina, 27. februara 1993, pripadnici srpskih paravojnih jedinica pod komandom Milana Lukića (danas u zatvoru u Hagu), uz logističku pomoć države Srbije, oteli su grupu putnika iz voza 671 na relaciji Beograd–Bar. Ovaj nezapamćeni zločin protiv civila danas je gotovo zaboravljen; ostalo je upamćeno da se u Crnoj Gori sudilo samo Nebojši Ranisavljeviću koji je dobio 15 godina zatvora zbog „ratnih zločina protiv civilnog stanovništva”. U znak sećanja na nevine žrtve ovog monstruoznog zločina, objavljujemo feljton koji se bazira na dokumentima iz knjige „Otmice u Sandžaku”, objavljene 1996. u izdanju Sandžačkog odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda, kao i iz knjige „Otmica u Štrpcima” Fonda za humantirano pravo, publikovane 2003. godine
Pripremile: e-novine

Prva vest ovako je izgledala.
Na dijelu pruge Beograd — Bar, u selu Štrpci, nedaleko od Priboja, dana 27, februara 1993. godine, naoružani pripadnici srpskih oružanih formacija nasilno su skinuli iz voza i u nepoznatom pravcu odveli grupu putnika, za koje se nezvanično tvrdi da su likvidirani, poput otetih mještana iz Sjeverina. Oteti su:
1. Alomerović Adem (59), Prijepolje, zaposlen u „Raketi” — Prijepolje, otac četvoro djece.
2. Bakija (Džanka) Fehim (43), Bijelo Polje, zaposlen u preduzeću „Planum” — Beograd, otac troje djece.
3. Babačić (Muja) Ismet Iko (30), Podgorica, zaposlen u preduzeću „Val strit” — Podgorica, oženjen.
4. Husović (Šućra) Rifat (26), Bijelo Polje, zaposlen u Bijelom Polju.
5. Rastoder Samir (45), Podgorica, zaposlen u Beogradu
6. Kapetanović (Hasiba) Esad (19), Bijelo Polje, zaposlen u preduzeću „Rad” Beograd, otac jednog djeteta.
7. Ličina (Čamila) Iljaz (43), Bijelo Polje, zaposlen u preduzeću „Ratko Mitrović” — Beograd.
8. Đečević (Biga) Senad (16), Bar, učenik iz Bara.
9. Zupčević (Ahmeta) Halil (49), izbjeglica iz Trebinja, otac dvoje djece, sa porodicom izbjegao u Rožaje.
10. Ćorić Rasim (40), selo Zaluga (Prijepolje), zaposlen u „Limci” — Prijepolje, otac troje djece.
11. Nijazija Kajević (30), Prijepolje, zaposlen u PTT — Priboj.
12. Memović Fikret (40), Prijepolje, zaposlen ŽTP — Beograd, otac dvoje djece.
13. Hanić Muhedin (27), Prijepolje, zaposlen u preduzeću „Zmaj” — Beograd.
14. Softić (Mula) Šećo (48), Bijelo Polje, zaposlen u ZGP — Beograd
15. Topuzović Džafer (55), Prijepolje, zaposlen u preduzeću „Planum” Prijepolje.
16. Preljević Safet (22), Prijepolje, zaposlen u privatnoj radnji u Beogradu, otac jednog djeteta.
17. Zeković Fevzija (54), Prijepolje, vlasnik radnje u Kraljevu, otac troje djece.
18. Toma Buzov, penzionisani kapetan I klase sa Novog Beograda.
19. Zvjezdan (Muja) Zuličić (23), student, izbjeglica iz Sarajeva.
20. Fehim Sejfić (43), Vrba kod Bijelog Polja, zaposlen u „Planumu”, otac četvoro maloljetne djece.

Izjava jednog svjedoka iz voza: „Nije mnogo prošlo od polaska voza, otprilike čim smo prošli nadvožnjak na Novom Beogradu, kondukter je u pratnji dvojice milicionera došao da pregleda karte. I ne samo što pregleda, već pita za ime i upisuje na kartama. Imam tu kartu i mogu vam je poslati da se uvjerite.
— Kakva je to novost te upisujete imena na kartama, pitao sam. Ne boj se, kaže kondukter, ništa ti neće bili od toga, pojavio se nekakav veliki šverc pa kontrolišemo. Milicioneri nijesu ništa progovorili. Niko, međutim, nikoga nije dirao sve do negdje prema Priboju.

Zlo je počelo nekih pet do 10 minuta prije nego će voz biti zaustavljen u, kako smo kasnije vidjeli, Štrpcima kod Priboja... Još dok se voz kretao, hodnicima ispred kupea se vojska izmuvala sa oružjem. Čim je voz stao pred svakim kupeom su se našla po trojica. Legitimisali su prvo one po hodnicima i Muslimane odvodili, a ove druge utjerali u kupee...”

Izjave nekih članova porodica otetih:
Preljević Kaco, otac otetog Preljević Safeta: „Moj sin Preljević Safet, sa zaposljenjem u Beogradu, vraćajući se kući za vikend, otet je iz voza Beograd–Bar i odveden u nepoznatom pravcu”.
Ćorić Medžid, brat otetog Ćorić Rasima: „Moj brat Ćorić Rasim, radnik 'Limci' u Prijepolju, otišao je u Beograd da podigne novac u Dafiment banci čiji je bio štediša. Pri povratku brzim vozom iz Beograda za Prijepolje, otet je na dijelu pruge Beograd–Bar, u mjestu Štrpci”.
Kajević Nail, brat otetog Kajević Nijazima: „Moj brat Kajević Nijazim, radnik PTT u Priboju, otputovao je u Beograd da posjeti kuma Ljejević Milana koji živi u Lajkovcu”.
Hadžić Sabaheta, sestra otetog Zeković Fevzije: „Kritičnog dana moj brat Fevzija Zeković, vraćao se sa službenog putovanja (obezbjeđivao je robu za prodavnicu u Kraljevu). U voz je ušao u Užicu”. Hanić Zahir, otac otetog Muhidina Hanića: „Moj sin Muhidin Hanić, radnik 'Zmaja' u Zemunu, pošao je kući za vikend, jer nije dolazio od Nove godine”.

Alomerović Mevludin
, sin otetog Adema Alomerovića: „Moj otac Adem Alomerović vraćao se tog dana sa bolničkog liječenja iz Beograda. Na liječenju je bio zadržan osam dana. Otpušten je 26. 02. 1993. godine. Prenoćio je kod ćerke i zeta u Beogradu. Zet ga je ispratio na željezničku stanicu. Voz je kasnio jedan sat i 15 minuta. Na isti način je nestao Mehović Fikret iz sela Zaluge, opština Prijepolje, rođen 01.10. 1953, radnik ŽTP-a u Beogradu”.

Džemal Softić
, sin otetog Šeća Softića: „Obaviješten sam od koleginice s posla da je moj otac otet iz voza u mjestu Štrpci. Slučaj sam prijavio prijepoljskom MUP-u. U MUP-u su mi obećali da će sve preduzeti da se oteti vrate, međutim, ništa nisu preduzeli da se slučaj rasvijetli. Poslije toga sam sa grupom rodbine otetih iz Bijelog Polja, poslije našeg zahtjeva primljen kod predsjednika Republike Crne Gore gospodina Momira Bulatovića. Gospodin Bulatović nam je obećao da će preduzeti sve što je u njegovoj moći da sazna i da se dođe do kidnapovanih. Međutim, od tog obećanja nije ništa bilo, pa smo odlučili 10. 03.1993. da se obratimo Skupštini Crne Gore da nas primi na sjednici ove Skupštine jer se toga dana vodila rasprava o kidnapovanim, ali nam tom prilikom policija nije dozvolila da priđemo bliže od pedeset metara. Takode niko nam se nije obratio”.

Kapetanović Hasib
, otac kidnapovanog Kapetanović Esada: „Kada sam čuo za nestanak svog sina koji je bio u vozu na relaciji Beograd–Bar, bilo mi je teško i nejasno kako je moglo sve ovo da se desi... Ja sam ga zvao da dođe kući jer je dobio poziv za odlazak u Vojsku Jugoslavije... Nestanak svog sina prijavio sam u MUP – Bijelo Polje, 01. 03. 1993. godine, ali ništa nisam mogao saznati. Zatim smo mi, porodice kidnapovanih, pošli put Podgorice da bi nešto detaljnije saznali. Obratili smo se predsjedniku Crne Gore Momiru Bulatoviću i Skupštini Crne Gore, ali osim lijepih obećanja ništa drugo nismo dobili”.

-.-PHOTO: EPA-.-Lepota krvnika: Milan Lukić se priprema za zločin
Lepota krvnika: Milan Lukić se priprema za zločin
PHOTO: EPA

Mujo Babačić
, otac otetog Ismeta: „Da je na vlasti bio Šešelj, ja bih znao šta bi se moglo desiti, a ne bih sinu dozvolio da izađe van dvorišta... Ovako, vlasti su govorile da su svi građani jednaki, da svi mogu slobodno da se kreću. Da je televizija bar jednom objavila sliku moga sina i rekla da to nije nikakav mudžahedin, možda bi se otmičari drugačije odnosili prema njemu. To se, međutim, nije dogodilo. Čak je i najavljena posjeta televizijske ekipe, neposredno poslije otmice otkazana uz obrazloženje novinara da mora čuti i drugu stranu. Koju drugu stranu?”
Vojni penzioner Toma Buzov, rodom iz Kaštel Novog kod Splita, bio je krenuo u posjetu svom sinu Darku, vojniku na odsluženju vojnog roka u podgoričkom garnizonu. Zbog izostanka s posla – „pet dana uzastopno” građevinsko preduzeće „Ratko Mitrović” dalo je otkaz Iljazu Ličini. Rješenje sa zaključenom radnom knjižicom odmah je upućeno njegovoj porodici.

Rifat Rastoder
, predstavnik rodbine otetih iz voza, u komisiji Skupštine Crne Gore za istraživanje otmice u Štrpcima, piše u „Sandžačkim novinama” (br. 1, od 18. 1. 1996), između ostalog sljedeće: „Posebna je priča socijalni položaj u kojem su se ove porodice našle nakon otmice njihovih, u većini slučajeva i jedinih hranilaca. Umjesto pomoći ili, bar, ljudskog saosjećanja iz preduzeća, uglavnom beogradskih, u kojim je većina otetih bila zaposlena, već poslije dva nepuna mjeseca stigla su rješenja o otkazima, gle ironije, zbog nedolaska otetih na posao”. Na telefonsku intervenciju tim povodom, Elifi Bakiji, supruzi otetog Fehima Bakije, sekretarica Preduzeća „Planum” – Beograd, jasno je i glasno odgovorila: „Neka ti Alija pomogne.” Nešto revnosnije su u ovom dijelu bile vlasti i humanitarne organizacije u Crnoj Gori. Sredinom 1993. godine, po odluci Vlade Crne Gore, porodicama otetih iz ove republike je, posredstvom centra za socijalni staranje, uručena do sada jedna jedina pomoć ukupne vrijednosti od čitavih dvadesetak njemačkih maraka.

Miodrag Perović pisao je u „Monitoru” od 5. 3. 1993: „Kad je sedamnaest pribojskih Muslimana oteto iz autobusa u Sjeverinu, bio je to incident i opomena državi da ne pruža dovoljnu sigurnost svojim građanima. Otimanjem Muslimana iz voza na pruzi Beograd–Bar na teritoriji koju kontrolišu srpske formacije, incident se pretvara u državnu politiku, jer su i ovaj podvig izvele jedinice koje su saveznici Vojske Jugoslavije i druge po snazi parlamentarne partije u SRJ...

Ako to što je snašlo putnike na pruzi Beograd–Bar ne bude dovoljna opomena građanima Crne Gore i crnogorskoj vlasti, da su zbog odanosti jugoslovenskoj ideji postali zatočenici, uskoro će sve nas pogoditi ista sudbina. Kad su odvodili komuniste, ćutali smo. Kad su odvodili Jevreje, ćutali smo. Kad su došli po nas, shvatili smo... govori jedno svjedočenje iz perioda njemačkog fašizma. Najteža je bila istina, kažu rijetki svjedoci koji su se osmjelili da nešto, uz zagarantovanu anonimnost, kažu o tome šta se tog subotnjeg popodneva događalo na stanici u okrajku razorene Bosne. Oni kojima je presuđeno nijemo su napuštali kupe ne tražeći objašnjenje. Nijesu se ni bunili, ali ni molili za milost. Bio je dan, i ostalih hiljadu putnika čak i da nijesu htjeli, morali su vidjeti beskraj ljudske nemoći, s jedne, i oholosti, s druge strane. Oni koji su došli sa oružjem, nijesu se ni trudili da pronađu kakav takav izgovor. Bili su jači – i to je bilo dovoljno.”

U istom broju „Monitora” N. Novović piše: „Jedan od rijetkih očevidaca koji je, makar anonimno, progovorio za 'Monitor' kaže: 'Sve je bilo kao na filmu. Voz je stao zbog crvenog signala na samom ulazu u tunel. Otmičari su bili uredno uniformisani, osim jednog koji je imao bradu i crnu šubaru sa kokardom. Kada su zatražili lične karte, sve je ličilo na rutinski postupak i dok nijesu počeli da odvode ljude izgledalo je da nekog konkretno traže. Bilo je komentara da traže njihove bjegunce, po nekome je bilo jasno da su cilj Muslimani. Iz bifea je u majici kratkih rukava, iskočio na snijeg jedan od putnika vičući: 'Koljite balije'. Najjezivije je bilo to što, u stvari, nije bilo nikakvog otimanja. Niko se nije bunio, sve se odvijalo u zlokobnoj tišini. Sve to nije trajalo mnogo duže od pola sata. Začudo, voz je nastavio put kao da se ništa nije desilo. Od Štrbaca do Priboja se stiže za deset minuta, i tamo smo se zadržali tek toliko da putnici izađu i uđu. Niko nikoga ni o čemu nije obavještavao, nije se pojavila milicija, vojska, ni pomena o uzimanju izjava od putnika ili nečem sličnom.”

„Nezavisni index” o otmici u Štrpcima 6. marta 1993. piše: „Dopisnik 'NI' iz Podgorice razgovarao je sa g-đom S. M. iz tog grada, koja je bila među putnicima voza i koja je želeći da ostane anonimna ispričala šta se zapravo dogodilo: 'Krenuli smo iz Beograda u subotu. Voz je malo kasnio, pogledala sam na sat kada smo izlazili iz beogradske stanice. Bilo je oko 15 do 11. Prvih sat vremena sam čitala knjigu, posle sam zaspala. Probudila sam se dvadesetak minuta prije no što se sve to desilo. Sjećam se da je voz naglo stao i svi smo poleteli ka prozorima. Neko je viknuo: 'Jel' smo to stigli'. Onda se pet-šest minuta nije ništa dešavalo, voz je stajao, a onda su odjednom u naš vagon hrupili tipovi u maskirnim uniformama. Mislim da je jedan od njih svog kolegu na ulazu oslovio sa 'Žaco'. Počeli su da legitimišu putnike. Nisu vikali i u početku su bili dosta uljudni. Iz mog vagona izveli su trojicu muškaraca, od kojih mislim da je samo jedan bio Musliman. Ponovo se par minuta nije događalo ništa, a onda sam čula dvojicu momaka koji su se zaustavili ispred prozora mog kupea. Čula sam kako razgovaraju: 'Šta će reći kad čuje za ovu dvojicu? Dovuće nam se i novinari'. Drugi mu je odgovorio: 'Ma, ne interesuje Miliku to! Nemoj da se plašiš. Kontaktiraćemo sjutra”.

Stanko Cerović u „Monitoru” od 12. marta 1993. godine ističe: „Grupa ekstremista zaustavi voz, legitimiše putnike, u prisustvu policije izvede iz njega Muslimane i odvede ih u nepoznatom pravcu — što će reći zapravo, u vrlo poznatom, da ih hladno likvidira — ta situacija je viđena samo sa Jevrejima u Drugom svjetskom ratu. Tom prilikom su odvedeni neki bosanski Srbi – vjerovatno na front. I ovo je strašno, ali se na taj slučaj može primijeniti neka logika rata: tretiraju te Srbe kao dezertere, dok se na odvođenje Muslimana ne može primijeniti nikakva druga logika osim bestijalne mržnje. Ispada da Muslimane možete uhvatiti tu gdje ih sretnete i umlatiti u potpunoj ravnodušnosti. Ponašanje ostalih putnika u vozu dobro ilustruje neljudski položaj u kome su se našli svi jugoslovenski narodi suočeni sa ovom vrstom netrpeljivosti i zločina. Svi znaju zašto su ti ekstremisti u vozu, koga traže, koga će odvesti i kakva sudbina čeka odvedene. Svi znaju, vide, da su ti ljudi nedužni i nemoćni. Govoriće jednog dana: Šta smo mi tu mogli da uradimo? I zaista ne mogu da urade ništa, kao što ni cijeli narodi ne mogu da urade ništa dok ih njihove vlasti odvode u barbarstvo, bijedu, sramotu i predistoriju. Pred njima je nepodnošljiv izbor: ustati u odbranu ovih Muslimana i biti ubijen zajedno sa njima, ili pak, do kraja života živjeti sa osjećanjem sramote da se na neki način učestvovalo u zločinu hladnog ubijanja nevinih i nemoćnih. U ovako postavljenom problemu, u jednoj konkretnoj situaciji, možda se najbolje vidi i tragedija Muslimana, osuđenih i napuštenih, i bijeda nacionalnih pokreta koji su do takve sramote doveli svoje narode.”

„Borba” 14. 4. 1993. prenosi dio Apela rodbine otetih putnika: „Pošto se o sudbini otetih iz voza na pruzi Beograd — Bar još ništa ne zna, njihova rodbina je ovih dana uputila apel za pomoć na više adresa u Crnoj Gori. Apel je upućen predsjedniku Crne Gore Momiru Bulatoviću, Skupštini Republike, Vladi, političkim strankama, forumima za ljudska prava i, naravno, informativnim medijima. O sudbini otetih do dan danas nema nikakvog pouzdanog znaka. Najteže nam pada što ni od nadležnih organa ili funkcionera u Crnoj Gori još nijesmo uspjeli dobiti iole konkretniju informaciju o tome šta se radi i dokle se stiglo u traganju za otetim građanima. Stičemo, čak, utisak da našim očajničkim pokušajima da bilo šta saznamo o sudbini svojih otetih članova porodica mnogima postajemo već dosadni, piše, pored ostalog u apelu za pomoć. Naglašavajući da ih u čitavom ovom slučaju interesuje isključivo sudbina njihovih 'zaista nedužnih sinova, braće, očeva i muževa', rodbina otetih moli da oni kojima je upućen apel učine dodatni napor u granicama svojih mogućnosti na rješavanju tragedije koja ih je zadesila”.

-.-PHOTO: EPA-.-Monstrum: Milan Lukić na vrhuncu koljačke slave
Monstrum: Milan Lukić na vrhuncu koljačke slave
PHOTO: EPA

General Ratko Mladić, komandant srpskih snaga u Bosni, na konferenciji za štampu u Beogradu, 9. aprila 1993. na pitanje: „Šta je sa otetima u stanici Štrpci?”, prema pisanju „Monitora” odgovorio je: „Nažalost, poznat mi je samo deo tog incidenta. Međutim, Vojska Republike Srpske nema veze sa tim incidentom. Ja bih želeo da se što pre rasvetli sudbina tih ljudi i da do ovakvih i sličnih incidenata ne dolazi nigde na svetu a najmanje na prostoru Republike. Postoji i mogućnost da je to i vešta igra destruktivnih muslimanskih snaga, sa prostora SR Jugoslavije koje na takav način žele da nametnu svoje prisustvo u javnosti. Taj se problem istražuje i rezultati istrage, kad bude okončana, biće saopšteni javnosti. Isto tako istražujemo još teži incident koji se desio 14. februara 1993. godine kada su muslimanske snage, koristeći i deo teritorije Crne Gore, iskoristile to kao napad na Čajniče, kojom je prilikom poginulo na desetine srpskih civila. I ovo nije bio prvi niti zadnji napad sa tog prostora, muslimanskih snaga. Radi pojašnjenja, glavninu su sačinjavale muslimanske snage iz rejona Goražda koji su, uz pomoć dela ekstremnog muslimanskog življa iz severne Crne Gore i Raške, učestvovali u napadu na srpsku opštinu Čajniče.”

Koviljka Buzov, supruga otetog Tome Buzova, govori u „Borbi” od 26. 4. 1993. godine: „Od mojih prijatelja dobila sam telefonski broj jednog advokata iz Zemuna. Nazvala sam ga i rekla mu šta je i kako je, a on mi je odgovorio da se opustim, da će se moj muž za tri-četiri dana sigurno vratiti. Još mi je rekao da su oteti sigurno živi, da su odvedeni u Čajniče, ali je moguće da su nekud prebačeni. Razgovor sam prenela ljudima iz MUP-a, čekala nekoliko dana ali se ništa nije desilo. Posle je došao jedan komšija i rekao mi da ima informacije iz Bileća da su živi. Rekao mi je da su svedoci pričali kako moj muž i ne bi bio odveden da nije ustao i pokušao da zaštiti druge ljude. Ja sam se sve nadala, kad se čovek topi, za pjenu se hvata.

Zvali su me i neki prijatelji iz Bara i ispričali da se tamo pojavio neki dobrovoljac Desimir, koji mi je poručio da dođem u Bar i da će mi on nacrtati mesto na kome su svi oteti pobijeni i bačeni u Drinu, ali je valjda još rekao, da se slučajno ne usudim da idem u Bosnu jer ću proći kao moj muž.

Čula sam da je taj Desimir vodio rodbinu otetog Senada Dačevića do blizu mjesta gde se nalaze oteti, i da je ujak tog momka nudio sebe i marke u zamenu za Senada, ali su mu navodno tamo rekli da za to nema potrebe i da će oteti biti razmjenjeni. Išla sam u beogradski biro Vlade Republike Srpske. I tamo su me ljubazno primili, ali su rekli da nemaju nikakvih podataka. Molila sam za pomoć i neku novinarku sa Kanala 'S', ona me je nazvala telefonom posle nekoliko dana i rekla kako je general Mladić izjavio da ima indicija da je otmicu izvela neka diverzantska muslimanska grupa. Posle su me zvali još neki ljudi, govorili mi da su oteti negde po Bosni, da su živi, pominjali su čak i Tuzlu... Čula sam i to da Momir Bulatović sumnja u nekog čoveka iz Istočne Bosne kome su Muslimani ispekli dvoje dece i da, ako je to tako, da onda nema spasa.

Nisam ja od onih ljudi koji lako odustaju. Ići ću do kraja, učiniću sve... Da je, ne daj Bože, umro u kući, čovek bi se morao pomiriti sa sudbinom, ići dalje, posvetiti se djetetu, ali ovako da ga uzmu, sa tim se pomiriti ne mogu. Ni krivog ni dužnog, mrava u životu nije zgazio.”

Članovi porodica otetih putnika iz voza, okupili su se, kako prenosi „Borba” 20.5.1993. ispred zgrade Savezne skupštine: „Među dosta transparenata koje su Prijepoljčani držali ispred zgrade saveznog parlamenta, beležimo: 'Slobodane, oslobodi nam naše najmilije'. 'Ćosiću, kod Tebe mi je sin vojnik, a muž talac', 'Gde su putnici iz voza 671, Štrpci 27. februara'. 'Slobo, vrati mi sina Zvjezdana. Majka'. 'Karadžiću, pokaži gde držiš otete sinove, braću, muževe'. 'Štrajkujemo glađu dok nam ne vratite članove naših porodica'.

V. Vujić piše 21. 5. u „Politici”: „Krajem februara, brzi voz 'Lovćen' — 671, iznenada se zaustavio u Štrpcima (teritorija BiH) na stanici koja za njega nije predviđena. Grupa dobro naoružanih ljudi u maskirnim uniformama bez oznaka — njih tridesetak — zatražila je od upravnika da zaustavi voz. Na stanici su blokirali telefonske veze. Prvo su legitimisali mašinovođu i zabranili mu da napusti lokomotivu. Zatim su zatražili lične isprave od svih putnika. Izveli su između 20 i 30 putnika — podaci su različiti — i vojnim kamionom ih odvezli u Bosnu. Među kidnapovanim ljudima su, kako se najčešće navodi, desetak Muslimana, desetak Srba, dva Hrvata i dva crnca. Oni su građani Srbije i Crne Gore.

-.-PHOTO: EPA-.-Uhvaćen u Argentini: Milan Lukić, ratni zločinac, stalna adresa - Hag
Uhvaćen u Argentini: Milan Lukić, ratni zločinac, stalna adresa - Hag
PHOTO: EPA

Cela operacija trajala je nepunih pola sata. Jedan od očevidaca čak je tvrdio da se u vozu nalazila patrola milicije SRJ, koja je sve posmatrala bez reagovanja. Pozivanjem na izjave svedoka događaja, u štampi se najčešće navodilo da su kidnaperi specijalci milicije Republike Srpske. Ovaj prepad na voz dolio je ulje na vatru — na već odavno uzavrelu političku situaciju. Posebna uznemirenost nastala je među žiteljima Prijepolja, posebno Muslimanima. Počele su noćne straže po okolnim mestima. Od ovog događaja obavezni putnici u vozu na pruzi Beograd — Bar postali su specijalci, po službenoj dužnosti. Na stanici u Štrpcima dežurali su Karadžićevi policajci.

Rodbina otetih putnika odmah je krenula na vrata vlasti, od savezne do Srbije i Crne Gore. Svi su obećali istragu i izvođenje zločinaca pred sud. Prilikom posete Prijepolju, početkom marta, Slobodan Milošević je obećao da će biti sve učinjeno da se oteti putnici pronađu i vrate. Rekao je da je reč o teškom zločinu, očigledno, sa političkim povodom – unošenje nemira među Srbe i Muslimane, koji su do juče mirno zajednički živeli i prebacivanju rata u Srbiju. Obećao je i kontakt sa „političkim faktorima u Republici Srpskoj” kako bi se sve što pre završilo. Kontakt je i ostvaren. Sastali su se predstavnici vlada Srbije i RS, ali istraga do danas nema rezultate.

Delegacija prijepoljskih Muslimana, nešto kasnije, došla je u Beograd kod predsednika Srbije. Ponovio je predhodno obećanje, zločin u Štrpcima nazvao je divljaštvom i najavio zakon protiv paravojnih formacija. Rođake otetih putnika iz Crne Gore primio je Momir Bulatović i takođe obećao rasvetljavanje slučaja.”

„Republika” (broj 70) od 16–30. juna 1993. objavljuje svjedočenje izvjesnog Abdića, putnika iz „fantomskog” voza:
„Republika: Kako je sve to bilo? U Beograd ste došli, ušli u voz.
Svedok: Evo, mili, hoću da ti pričam sve do kraja o tome mojem teškome doživljaju koji sam doživio. Došli smo otuda, išao sam za tu penziju u Nemačku, otud sam se vratio i došao u Beograd. Kad smo došli u Beograd, mi smo međuvremenom imali karte povratne. Tu smo ti došli u Beograd, krenuli smo, pitali smo, izašli smo iz voza, pitali smo na koji peron ima voz, kazali su na broj četiri. Tu smo odmah otišli, zauzeli smo kupe, posjedali smo, imao sam ovo društvo koje je išlo sa mnom. R: Sa tobom su bili...
S: Bili su od Ivangrada, dva pravoslavca i jedna pravoslavna. Zajedno smo išli i vratili se i bio je još jedan sa mnom, otud, komšija mi jedan, zemljak, i on mi je bio tu.
R: Znači svi petoro ste išli?
S: Svi smo zajednički otišli. Otud smo došli, legli smo u kupe, zauzeli smo mesta, u međuvremenu gužva je bila posle u voz, prilikom kako su stizali sa stanice s kartama punio se voz, napunio se voz, pun je voz bio, bilo je gužve velike. Prilikom toga, kad smo tu došli i kad smo trebali da krenemo, pojavi se jedan Ličina, to mi je otud, i on je komšija, pojavio se...
R: Vi ste sedeli u kupeu...
S: Mi smo sjedeli u kupe, on je sjedio sa nekim društvom, stoj'o je u hodnik, ispred našeg kupea, on je mene prepoznao, odvojio se od njih, prepozno je mene. I pito me je otkud si ti bio, šta si bio, ja sam mu kazo da sam bio ovde do Beograda. A ti đe si bio, kaže, radio sam, ovamo radim i pričo mi je to njegovo, ta pos'o i te, da je uzo nešto, neke namirnice, brašno neko i da je čovek...
R: Onako, s vrata od kupea...
S: Pričo mi je da sam uzo i ovo da sam ostavio, a imaš li mesta đe da sedneš, kaže nema đe da se sjedne iz hodnika. I ja sam ove drugove zamolio i namjestio sam mu mjesto i on je sjeo. Međuvremeno ovi nijesu mogli da sjednu. Pitao sam ga ko ti je ovo, on mi je reko i ovi su otud, komšije mi neki, jedan Bakija i jedan Rastoder, tako mi je reko, čini mi se da je otuda, ovi su ljudi onamo stajali, ja ih nijesam poznavao. Sa šnjime sam se upoznao ko je šta je i šta je i kako je to, sve došli smo do tančina, do ti razgovori. Prilikom posle kad smo krenuli odatle...
R: A ko je u kupeu...
S: Bili su ovi dvojica, pravoslavci, i jedna ženska i još jedan muškarac i ova' je bio iz našeg kraja, i ja sam bio. Posle toga i njemu smo namjestili mjesto i on je sjeo. Posle smo ti krenuli. Još jedan je bio isto otud od Ivangrada i ovaj pravoslavac bio ulego odatle, ja ga nijesam poznavo, nijesam poznavo. Ulegli smo kad smo krenuli iz Beograda odma', na prvoj stanici kad smo krenuli, voz je stao.
R: Jel to neka redovna stanica ili...
S: Bila je stanica redovna, tu je stao...
R: Ne sećate se koji je to bio grad ili...
S: Odma' od Beograda, iza podvožnjaka, odma'. Čim smo podvožnjak prošli, tu je stao voz, na tu stanicu. Bogumi ne sjećam se. Odma' čim su stali, tražili su mi karte za pregled, mi smo dali karte za pregled. Međutijem...
R: Ko je tražio?
S: Kondukter i milicija je bila sa njima, pratili su jedan i dvojica, šetali su, uz njega su bili, jedan je bio uz njega. Pitali su me za karte i za imena. Odma'. I odma' su ih pisali na kartu, s tim ja kartu imam, sjedi mi karta i sad. Napisali su mi ime na kartu. Ja sam u međuvremenu pito' zbog čega ovo, više sam se puta vozio, zbog čega mi pišete ime na karte, šta je potrebna ta imena, do sad se nije pisalo, da nije neka novost? Kaže: Ne boj se, otići ćeš kući, nema nikakve novosti, neki je šverc.
R: Ovaj kondukter?
S: Kondukter kaže neki šverc ima. E, sad, kakav je šverc to ja ne znam. Odma sam ja nešto zamislio u sebe, posumnjo sam da nešto ima. Ovi su mi drugovi rekli ne boj se ništa, proći će... S tijem smo posle produžili putovanje, međutijem, ulazili su putnici, krenuo je voz odatle, pošli smo, niko me nije dir'o. Imalo je i vojske što je ušla odatle još.
R: Još iz Beograda ili...
S: Iz Beograda je vojske imalo što je ulazilo, što su ulegli, ali niko nikoga dirao nije.
R: Koja vojska?
S: U uniformama, vojska...
R: Je li bilo kakvih oznaka?
S: Oznake, imali su kokarde, imale su ona šatorska, ona uniforma na njih šarena, maskirna i imale su ti, mili moj, kokarde, i trobojke na glavu.

-.-PHOTO: STOCK-.-Nada očajnika: Porodice žrtava sa Slobodanom Miloševićem
Nada očajnika: Porodice žrtava sa Slobodanom Miloševićem
PHOTO: STOCK

R:
Bilo je i jednih i drugih?
S: I jednih i drugih je bilo. Međuvremeno oni su šetali, sve su mladi ljudi bili, obično mladi ljudi, sjedeli su...
R: Jesu li bili onako kosmati, bradati?
S: Imalo je i bradatih i imalo je i bez brada, imalo je i bradatih. Prolazili su, nikoga nisu dirali. Dok smo krenuli međuvremeno, putovali smo, došli smo, sve smo prošli od Užica, dok smo došli prema Priboju. Voz je tu kasnio, to ti preskočih, voz je tu kasnio jedan sat...
R: Još u polasku...
S: U polasku jedan sat vremena. I poslije smo ti odatle pošli i došli do prema Priboju u Štrpce. Tu kad smo došli, prije toga no što smo došli do Štrpca, prije toga jedno deset minuta, vojska je krenula hodnicima, šetala je tamo ovamo...
R: Više nego do tada?
S: S oružjem, prije nego što smo stigli u Štrpce. Čim smo stigli u Štrpce, tamo je vojska momentalno se pojavila pred svakom kupeju. Kod mene je stigla odma' pred kupej. Ove koji su bili, e ovi koji su bili po hodnici, njih su ti odmah legitimisali, legitimisali isprave, pokupili su kojega su na hodniku našli, oni su ih odma' sprovodili i izvodili. Odma' su na kupeje na vrata se pojavili.
R: Ko se pojavio?
S: Vojska.
R: Čim je stao voz?
S: Čim je stao voz, odma', nije prošlo ni minut poslije. Odma' su tražili lične karte, isprave sve koje si imao.
R: Koliko se vojnika pojavilo pred vaš kupe?
S: Trojica je bilo pred naš kupej. Odma su pregledali, prema ličnim kartama nas su izvodili. Ko im je potreban bio, oni su izvodili.
R: Prvo su tražili lične karte?
S: Lične karte prvo. Prvo lične karte.
R: Svima?
S: Svima i kod njih su lične karte sve.
R: Pokupili su ih?
S: Pokupili, i prema tome su posle tražili i izvodili.
R: A onda prozivali iz hodnika?
S: Iz hodnika s vrata. Ovijema su svi vratili karte, vraćali...
R: Kako su to prozivali?
S: Po imenu, pogleda mu ime u ličnu kartu, ispravu i pozove ga „izađi” ko mu je bio potreban. Ovoga Ličinu su odma' otjerali, sproveli su ga.
R: Prozivali su „Ličina”?
S: Odma' je Ličina u hodnik, s vrata su ga uhvatili, još na vrata kad je bio, na ulazu.
R: Oni su ga prozvali?
S: Oni su ga prozvali i odma' su ga uhvatili i sproveli su ga odma'.
R: Jesu li mu rekli: ustani ili dođi?
S: Ne, ne, on je bio pored vrata, odma' su ga pozvali, ime mu promenili i odma' je sproveden i odma oćeran s vrata.
R: Ščepali ga za ruku?
S: Odma je on sproveden, oni su odma' oko njega, drugi su ga sprovodili, ne ovi s vrata nego drugi u hodnicima odma čekali i sprovodili. Meduvremenom ja sam sjedio. Dao sam ličnu kartu. Prilikom toga prozivanja prozvali su i mene. Ovu su sve drugi bili pravoslavci.
R: A ovaj još jedan čovek iz našeg kraja?
S: Ovaj čovek je bio stariji čovek, njega nijesu dirali.
R: Koliko je imao godina?
S: On ima ja mislim, oko jedno 65 godina. Njega nijesu dirali.
R: Ništa?
S: Mršav stariji čovjek. Ništa ga nijesu dirali. Njega nijesu imali šta da diraju.
R: Jel' su mu odmah vratili ličnu kartu? I prozivali?
S: Odma'. Jok, ništa, oni su ga odma' vidjeli, vidjeli ličnu kartu i pogledali ga. Odma' su ga oni pikirali s vrata i gledali ga, prema ličnoj karti. I mene su pozvali digli su me.
R: Šta su rekli? Ustaj!
S: Abdić, ko je Abdić? Ja sam. Dig' se izađi! Čim sam krenuo, rekli su mi „nemoj da mrdaš niščim. Nemo da mrdaš niščim, ruke niza se, nemo' da mrdaš niščim”. Niščim ja nisam mrd'o. Do vrata, čim sam došo do njih, prilegli su me, meduvremenom, hodnikom vodili...
R: Dvojica su vas?
S: Jedan i jedan otud oružjem čeka te, jedan je pred tobom. Nema mrdanja. Otud hodnikom vodili su dvojicu trojicu. Žena za jednoga je obišla, i vukla ga je, veli da „mi je to muž”, muž joj je izgleda bio, plakala je žena, oni su je gurali, odbijali. Oni koji su bili preda mnom, onaj je gurnuo sa onom devojkom iz onoga kupeja drugoga što su gurali, gurnula njih ispred mene. Oni su da napravu prolaz njima pomakli se. Ovaj drug sa mnom je što je bio, ime mu neću pričat...
R: Dobro, možeš samo reći da je...
S: Pravoslavac. Ovaj drug je skočio, krupan je čovek, razvijen je, skočio je, kraj mene je stoj'o, gurnuo me pozadi njega i reko mi: „Ne mrdaj”! Iza njega stao sam, vidio sam da mi gore nije, oni su ove sprovodili i ćerali su, ja sam osto, oni su se okrenuli, pogledali su se, mene nije bilo. Unutra oni me nijesu vidjeli, oni su mislili da sam poš'o u kolonu pred njima. S tijem ja sam stoj'o tu. Kroz prozor sam vidio, kamion je bio na van. Na desnu su ih stranu izvodili, put desne strane je bio Štrpce, jedna je dolina bila, onda jedna šuma sitna, onamo se dalje videla zelena šuma. Jedan je kamion tu bio, tu su jedno dve grupe stavili i oćerali su ka kamionu. Iza kamiona, pozadi kamiona, vidjela se jedna zgrada. Vojska ih je ćerala. Vriska je stala, panika je stala naroda; neko žali brata, neko muža, neko ovoga, neko onoga, to je uznemirenje veliko postalo. Ja sam ti tu osto i preživio. Oni su prolazili prilikom tog prolaza još dva-tri puta. Pogledali su, vidjeli da nema niko. Meduvremenom, ovaj drug koji me je spaso, te me sklonio iza se, on je uzeo njegovu ličnu kartu i ugrabio i moju.
R: Ono kad je iskočio ispred vas?
S: Kad je iskočio, nas on je ugrabio ličnu kartu i moju...
R: Kako? Ščepao onome?
S: Ščepao onome iz ruke i uzeo i moju ličnu kartu.
R: Jel' su i njihove lične karte bile kod njih?
S: I njihove karte svija su bile pokupljene kod vojske, kod vojnika. On mi je dao posle, ja nisam ni pitao za ličnu kartu. Ja sam stoj'o, taj čovjek stoj'o, tu smo se zadržali, jedan sat i po pa naviše, skoro do dva sata. Stojali smo, tačno ti vrijeme nijesam, imao sam sat, ali nisam smio ni da pogledam. Da ti kažem onako bratski i drugarski i prijateljski. Nijesam smio. Tu smo stojali, ja sam tu stoj'o, ovaj me je drug drž'o, ženska je iza njega stojala, samo mi je rek'o: „Ćuti, nemoj da mrdaš!” Oni su prilikom prolaza izvodili i zagonili, pregonili, ćerali su i sprovodili, ja sam tu ost'o, tu sam ti ost'o, tu me taj čovjek spaso, riječi nema s kojim bi se zahvalio tom čovjeku. Bog mi je dušu dao, taj mi je čovjek spasio. I tako s tijem čovjekom sam doš'o, taj me je čovjek zadržao, došli smo ti s tim do Brodareva, taj je čovjek sve ispred mene stoj'o. Od Brodareva poslije smo ti do Bijelog Polja, u Bijelo Polje kad smo bili, tu smo ti sašli, vidjeli smo nema, panika je u voz, sve ti je zamišljeno. Sve ti je ono koje je ostalo to ti je istravljeno, svako je se prepadeno, ja znam lično za sebe, ja sam bio uznemiren, tu sam saš'o, odma' sam posle odatle taksista uhvatio i ček'o sam, ovi su drugovi za mnom otišli, vikali su mi da me vodu sa njima, da idem. Ja sam zahvalio, neću. Oni su ušli u autobus za Ivangrad.

-.-PHOTO: STOCK-.-Nikad se nije oglasio: Brana Crnčević
Nikad se nije oglasio: Brana Crnčević
PHOTO: STOCK

Milka Zuličić
i Koviljka Buzov dale su sljedeću izjavu: (M. Z.) „28. 02. 93. u 16.00 sam saznala putem TV CG da je bila otmica putnika u stanici Štrpci gde je voz stao, ali tu nije bila stanica. Najprije sam nazvala informacije železničke stanice u Beogradu. Prvo njihovo pitanje je bilo: 'Gospođo, kako vam je ime i odakle zovete? Pitala sam da li je važno ime, odgovor je bio: 'I te kako važno za nas'. Kad sam se predstavila, rečeno mi je da su to Srbi uradili, da se ne sekiram. Sledeće obraćanje je bilo istog dana u SUP-u u Ul. Milana Rakića (tel. 413-822). Oni su me uputili na službu Državne bezbednosti jer oni sa tim nemaju ništa i uputili na tel. 658-755. Muški glas koji se javio pitao je: 'Izvolite, gospođo, šta želite?', jer sam plakala. Tražila sam da prijavim generalije mog deteta koje je oteto, a on je odgovorio da imaju generalije otetih putnika i da mi ništa ne može reći i da će mi dati šefa koji je kompetentan. Na otvorenoj slušalici sam čula da mu je opsovao majku što daje informacije za javnost. Mladić mi se javio na slušalicu i moj odgovor je bio da sam sve čula i da mi je sve jasno i da pozdravi šefa.

Posle toga, dolazim u Beograd (pon. ut. 1,2.3.93) u istu službu DB. Posle osam sati čekanja MUP Srbije prima me inspektor Jovica Mihajlović (tel. 683-454). Rekao je da je istraga u toku i kad nešto saznaju, obavestiće (nije nikad bilo nikakvih informacija). Često sam ga zvala, bez rezultata.

Od tada nastaju moje muke i sama vodim istragu. Obraćam se Međunarodnom crvenom krstu Jugoslavije, Crvenom krstu Nikšića, gradonačelnici Beograda Slobodanki Gruden, g. Brani Crnčeviću, predsedniku opštine Čajniče Dušku Kornjači, predsedniku SO Višegrad Branimiru Savoviću, Radovanu Karadžiću (dva puta), Ratku Mladiću, SRNI na Palama i Beogradu, ministru Zoranu Sokoloviću, predsedniku Dobrici Ćosiću. Na kraju, od muke, Vojislavu Šešelju i Mirku Joviću. Ni do današnjeg dana nisam dobila odgovor ni od koga, izuzev od g. Karadžića, koji je nazvao moj stan u Novom Sadu i razgovarao sa mojom tetkom; rekao i da oni o tome nemaju nikakvih podataka i da oni o tome ne znaju ništa, izuzev ako su to uradile paravojne formacije koje nisu pod kontrolom Vojske Republike Srpske.

Na sve gore navedene adrese sam slala pisma sledeće sadržine: 'Obraćam vam se u vezi sa otetim putnicima u vozu na pruzi Beograd–Bar 27.02.1993. u stanici Štrpci. Moj sin Zuličić Zvjezdan, rođen 28.12.1969. god. u Sarajevu, opština Centar, tog kobnog dana je putovao mojoj majci, Zvjezdanovoj baki, Đikanović Petruši, Ul. Rudarska bb, Nikšić, tel. 083/22-567. Moja djeca su izašla iz Sarajeva u martu 1992. god, jer je situacija u Sarajevu bila sve složenija, a ja sam izašla u junu 1992. U Sarajevu nam je ostalo sve, spasili smo samo gole živote. Prijavili smo se u Crveni krst grada Beograda, Ul. Severni bulevar 23.”


E-Novine
Visegradsko ljeto
<< 04/2009 >>
nedponutosricetpetsub
01020304
05060708091011
12131415161718
19202122232425
2627282930


MOJI LINKOVI

Neke detalje oko stranice
Ova stranica se naziva "Visegradsko ljeto" jer su se visegradski zlocini u zadnjoj agresiji na BIH (1992-95) dogodila tokom ljeta.

Cilj ove stranice je da pokazemo sta se stvarno dogodilo u Visegradu tokom agresije.


Postoji udruzenje gradjana "Visegrad '92" ali nije ni na koji nacin povezan sa ovom stranicom.

free counters



MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
79906

Powered by Blogger.ba