Visegradsko ljeto

Na ovoj stranici mozete naci sve o dogadjajima u okupiranom Visegradu 92-95 godine.Malo se sta prica o ovoj temi.A zlocinci i dalje zive u ovom gradu.

08.04.2009.

Naš čovek u Buenos Ajresu

Vreme.com

. VREME 762, 11. avgust 2005.

Haški tribunal:
Naš čovek u Buenos Ajresu

Priča o braći Lukić dugačka je i zanimljiva, ne samo zbog njihove uloge u ratu već i zbog okolnosti pod kojima su godinama uspevali da izbegnu hapšenje

piše: Dejan Anastasijević
Image
HAG U PREDNOSTI: Milan Lukić

Ni Argentina nije ono što je nekad bila. Decenijama je ova zemlja bila sigurno utočište za nacističke ratne zločince iz Drugog svetskog rata, ali srpski begunci od haške pravde teško su se prevarili ako su računali da se gostoprimstvo odnosi i na njih. Milan Lukić iz Višegrada, jedan od najtraženijih sa haške liste, uhapšen je u ponedeljak u iznajmljenom stanu u Rekoletu, elitnoj četvrti Buenos Ajresa, na osnovu Interpolove poternice izdate na zahtev Tribunala i beogradskih vlasti. Nije mu pomogao lažni pasoš na ime Gorana Đukanovića, kao ni pozamašna količina keša koja je nađena kod njega, tako da će se po svoj prilici ubrzo naći u društvu svog rođaka Sretena Lukića, bivšeg šefa javne bezbednosti Srbije, koji je pre nekoliko meseci "dobrovoljno", u pidžami i papučama sproveden u Hag. Milanov stariji brat Sredoje, takođe optužen za ratne zločine, još se nalazi u bekstvu.

Priča o braći Lukić dugačka je i zanimljiva, ne samo zbog njihove uloge u ratu već i zbog okolnosti pod kojima su godinama uspevali da izbegnu hapšenje. Milan Lukić je široj javnosti poznat još od 1992, kada je doveden u vezu sa otmicom i ubistvom sedamnaest Muslimana, građana Srbije, koje je njegova jedinica odvela iz autobusa Raketa kod mesta Sjeverin, na granici sa Bosnom. Lukić je tri puta hapšen u Beogradu, po raznim osnovama, i svaki put je ekspresno "izručivan" u Republiku Srpsku, gde su ga dočekivali sa počastima: nakon što je treći put uhapšen, Radovan Karadžić ga je odlikovao. U februaru 1993. Lukićeva navodno paravojna jedinica Osvetnici, a u stvari sasvim redovna četa u sastavu Višegradske brigade, ponovila je "podvig": oteli su i ubili osamnaest Muslimana i jednog Hrvata iz voza Beograd–Bar kod mesta Štrpci, na kratkom potezu pruge koji prolazi kroz Bosnu. Iako je Slobodan Milošević obećao rodbini žrtava da će "prevrnuti nebo i zemlju" da se krivci pronađu, Lukića više niko nije dirao. Otvorio je kafić u Višegradu, a često su ga viđali i u Beogradu i u Obrenovcu, gde je imao rodbinu. Još tada se pričalo da ima moćne rođake u vrhu MUP-a i Državne bezbednosti.

Haški tribunal je 1998. godine protiv Milana Lukića, brata Sredoja, kao i još dvojice pripadnika Osvetnika podigao optužnicu zbog zločina protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja rata. Citiramo jedan od glavnih delova optužnice (tačke 3–5): "Otprilike sredinom juna 1992, Milan Lukić, Sredoje Lukić, Mitar Vasiljević i drugi prisilili su otprilike 65 žena, dece i starijih muškaraca bosanskih Muslimana, od kojih je većina bila iz sela Koritnik, da uđu u jednu sobu u kući Adema Omeragića u Pionirskoj ulici u Višegradu, u naselju Nova Mahala. Dok je Sredoje Lukić čekao napolju, Milan Lukić i jedan drugi muškarac naredili su svim ljudima da uđu u sobu i prisilili ih da im predaju sav svoj novac i nakit. Dok se to odvijalo, svi ljudi, uključujući i žene i decu, bili su pretreseni do gola. Milan Lukić, Sredoje Lukić i Mitar Vasiljević zaključali su i zabarikadirali ove ljude u kuću kako bi sprečili njihov beg. Kasnije, dok su Sredoje Lukić i Mitar Vasiljević stajali iza njega, Milan Lukić je otvorio vrata, na pod stavio zapaljivu napravu i zapalio fitilj. Celu kuću je za nekoliko sekundi zahvatio plamen i ona je nastavila da gori sledećih sat vremena. Neki ljudi pokušali su da iskoče kroz prozor, ali Milan Lukić i Sredoje Lukić stajali su napolju i pucali na njih dok je Mitar Vasiljević osvetljavao žrtve. Povici i vrisak ljudi u kući mogli su se čuti još otprilike dva sata nakon što je započeo požar. Svi ljudi zaključani u kući, osim njih šestoro, izgubili su život. Žrtve su ili poginule u požaru ili su ustreljene pokušavajući da pobegnu. Među žrtvama je bilo nekoliko male dece i beba, i 46 članova jedne porodice..."

Nakon podizanja optužnice, Lukići su bili prinuđeni da se sklone iz Višegrada, ali su ih i dalje povremeno viđali u Srbiji. U septembru 2003, Okružni sud u Beogradu osudio je Milana Lukića i grupu Osvetnika na dvadeset godina zatvora, zbog otmice u Sjeverinu. Presudu je poništio Vrhovni sud, a braća Lukići su, uprkos poternici, često viđani u Obrenovcu, a povremeno i u Višegradu. U maju 2004. policija Republike Srpske izvršila je raciju na porodičnu kuću Lukićevih u okolini Višegrada: Milana i Sredoja nisu našli, ali su ubili trećeg brata, Novicu, navodno zato što je pružao otpor. U nekoliko bosanskih i stranih listova tada se pojavila priča, zasnovana na anonimnim izvorima, da je Milan već neko vreme bio u kontaktu sa istražiteljima Tribunala i da im je pomagao da otkriju i uhapse Karadžića, te da je njegov brat ubijen da bi se to osujetilo. Interesantno je i to da je Lukić iste godine elektronskom poštom poslao pismo banjalučkim "Nezavisnim novinama" u kome je optužio Branu Savovića i Ristu Perišića iz Višegrada, te Radomira Njeguša iz Foče kao naredbodavce zločina koji se njemu pripisuju. "Po njihovom naređenju svi su Muslimani iz Višegrada i Foče pobijeni. E, sad žele to da svale na nekoliko ljudi, koji ispade da su svemogući, vanzemaljci možda. I ludom je jasno da tri čoveka nisu mogla pobiti hiljade ljudi..." Dve okolnosti privlače pažnju: prva je da je Radomir Njeguš, koji je u međuvremenu postao Direktor policije RS, bio organizator racije na Lukićevu kuću; druga je da je Lukić svoju poruku "Nezavisnim novinama" poslao sa brazilskog servera.

Bilo bi krajnje zanimljivo saznati ko je i kada izdao Lukiću lažni pasoš (rođak Sreten je tokom 2000. godine jedno vreme bio načelnik pogranične policije), kao i to ko ga je "tipovao" Argentincima. Biće još zanimljivije ako Milan, kao što najavljuje njegov advokat Duško Tomić, u Hagu ispriča dosad nepoznate detalje o "arhitektama zločina sa obe strane Drine".


 
08.04.2009.

Pismo Milana Lukica Nezavisnim Novinama

09.april.2005

"U Hag cu otici tek poslije onih koji su mi naredivali"

Obraca vam se Milan Lukic iz Višegrada, i nadam se da cete objaviti ovo pismo, jer režimska televizija i štampa objavljuju i serviraju sve same neistine, a vi koji to niste, verujem držite do osnovnog nacela novinarstva - cinjenica. Istina je ovo što imam da kažem i to da zna svako, a bog zna, a on je za mene svemocan, a za nevernike i zlocince i komunisticku ološ iz Višegrada i iz Foce Brane Savovica, Riste Perišica i Focaka Njeguša bog ne postoji, oni veruju samo u novac i vlast, misle da vladaju dok su živi.

I ova silna dobrovoljna predaja teško da je baš takva kao što se plasira javnosti, bez neke skrivene zaledine, jer mnoge su stvari drugacije nego što izgledaju na prvi pogled. Ja sam iz cestite porodice nad kojom su komunisticki zlocinci izvršili zlocin i za vreme prošlog rata, i u ovim posleratnim vremenima, ljudi istog tipa, samo preobuceni u tzv. srpske uniforme.

Upoznati ste i pisali ste istinu o ubistvu moga brata na spavanju, u pidžami, pred ženom lekarkom, o ubistvu nevinog i casnog coveka koji je voleo sve ljude bez razlike na veru, jer je bio takav covek, i dok je radio kao profesor za vreme rata u Obrenovcu, svu je decu gledao isto, i nema onoga ko bi tvrdio suprotno. A ubili su ga da bi sacuvali imovinu koju su opljackali za vreme rata i od muslimana i od Srba, ti koji su izvršili nezapamcen zlocin u Višegradu, "gazde" Višegrada, Brane Savovic i Risto Perišic, i Foce, Radomir Njeguš. A istina je da ti ljudi nemaju ništa ljudsko, niti c asti niti poštenja, veruju samo u novac.

Po njihovom naredenju svi su muslimani iz Višegrada i Foce pobijeni. E, sad žele to da svale na nekoliko ljudi, koji ispade da su svemoguci, vanzemaljci možda. I ludom je jasno da tri coveka nisu mogla pobiti 10.000 ljudi. A prisetite se ko je ordenje primao. Nisu to bili casni borci, koji su verovali da se za slobodu bore, i ginu, vec su to bili njihovi komandanti. A komandanti su komandovali i primali ordenje, ali su takode bili i prvi koji su pljackali i naredivali ubistva.

Kako sad ja bez komandanata da idem u Hag, pa valjda treba i tu da budu prvi, jer kakvi su onda komandanti ako nisu uvek ispred vojske. A svima je poznato u Višegradu da sam ja na pocetku rata radio u policiji, da sam bio mobilisan tri meseca. I moj nacelnik bio je Risto Perišic a njegov šef, koji ga je po partijskoj liniji postavio za nacelnika, Branimir Savovic. Samo kad oni budu gde im je i mesto, u Hagu, kad se budu odazvali na svoja "prava" imena - zlocinci, ja se predajem, i predacu se da bi istinu i muslimani saznali, o svojim najbližim, i kako su nestajali, jer ja znam mnogo, i hteo bih ovim putem da izjavim saucešce svima njima, zaslužili su.

Moj brat je putovao kroz Goražde skoro tri godine, iz Foce u Višegrad, i nikada mu nije falila dlaka zglave, niti ružnu rec da je cuo, a znalo se ciji je brat, ali se isto znalo da je cist pred Bogom i narodom. Zamislite samo šta su radili za vreme rata muslimanima kada rade ovo za vreme mira i naoci celog sveta, i naoci medunarodne zajednice stacionirane u Bosni, koja je odredena za mir, kada šalju placene ubice u uniformama da ubijaju ljude u kuci, u krevetu, a pritom medunarodna zajednica žmuri na te zlocine. Da li su kupljeni pojedinci ili je nešto drugo posredi, zakljucite sami.

Pogledajte šta se dešava na sudenju zlikovcima koji su mi ubili brata, sudenje lici na najvecu lakrdiju. Ja verujem što sam citao u novinama o pricama Branine žene, da i sada vladaju u Republici Srpskoj, da je to tacno. Pitam se da li je medunarodna zajednica oprostila ovim zlikovcima zlocine u istocnoj Bosni zato što su prodali haške optuženike Gagovica i Krajišnika. Jer, kako je moguce "veliki Srbi" što sebe nazivaju i "zaštitnici srpskog naroda" da ne budu optuženi.

Posle ubistva moga brata ti isti preko svojih novinara i propagande pokušali su mene da proglase izdajnikom Radovana Karadžica. Kakva besramna i beskrupulozna laž. Kome da odajem informacije kada sam i sam optužen i živim kao hajduk od potera ratnih profitera RS i ostale harange, dok ova dvojica - Savovic i Perišic uživaju u vilama po Zlatiboru i Beogradu. Bogatstvo im je pre rata bilo nula, a sada su multimilioneri. Ti ljudi sada glume mirotvorce, i preko svojih isturenih kurira i poslušnika prodaju strancima informacije o masovnim grobnicama muslimana u koje su ih oni bagerima sahranjivali za vreme rata, a posle rata otkopavali tim istim bagerima, istim kojim su rušili muslimanske bogomolje i kojima sada vade pesak iz Rzava. A ko bi znao u tim vrletima i divljini gde se i kompasom može lako zalutati, gde su te masovne grobnice nego oni koji su ih isprva i kopali.

A ja niti sam bio prijatelj Karadžicev, niti sam se družio i bio blizak s njim, ni ordenje od njega dobijao, da bih tako lako znao kuda se on krece. Ja javno kažem, po stoti put, za mene je bio i ostace Mladic istinski heroj i idol, a Karadžic voda mog naroda, i da se njima zahvaljujuci, nije ponovio genocid iz prošlog rata nad srpskim narodom.

Spomenuo bih tu i Ljubišu Savica Mauzera iz Bijeljine, za koga mogu da kažem, iako sam ga video samo pet puta u životu, da je taj covek u istoriju ušao kao heroj Semberije i Majevice, gde ce i ostati. Ja ga znam kao heroja i casnog coveka a ne znam ga kao izdajnika i mislim da ce se mnogi sa mnom složiti. A ovi koji su se krstili u 45, 50. godini, krstili su se da bi se pokazali da su "veliki Srbi" a do tada su bili komunisticke hijene.

Ratni profiteri Savovic, Perišic, Njeguš, žele heroje da proglase izdajnicima a sebe herojima. To su radile komunisticke hijene i izdajnici onoga rata, a ovi isti rade sada, samo presvuceni u drugu odecu.

Moja genetika je drugacija od njihove. Od dedova, pradedova, oceva, uvek smo verovali u Boga i bili cestiti Srbi. Kod nas u kuci se uvek slavila krsna slava i lomio slavski kolac na Svetog Jovana, i svi su ljudi dobre volje uvek bili dobrodošli. A pitam sad i Branu i Ristu i Radomira: kad su tako iskreni i pošteni, kako se predstavljaju, cega se plaše, što su angažovali po 10 telohranitelja da im decu cuvaju, a njih po 20. I po tome se može videti da ne znaju ni srpske ni ljudske obicaje. Jer, pravi Srbin je uvek pre svega bio covek, i nad nevinim ljudima, ženama i decom, pravi i cestiti Srbin, vernik, nikada nece osvetu praviti, iako su zaslužili da dožive isti bol kao što su moji roditelji doživeli. A ja bih rekao da postoji još hiljade razloga što se kriju. Barem 10.000, za svakog onog što su im oduzeli elementarno pravo na život.

I skriveni, kao pacovi po rupama, iz svojih vila šalju maloumne i nepismene da ubijaju po RS i Bosni ko god progovori istinu o njima. I nazdravljaju. Šampanjac i viski za zadati bol. Vidim da su poceli da eliminišu i one koji su im do juce bili dobri i slušali ih. Kome li ce podmetnuti odgovornost za ubistvo Josipovica, cijoj porodici evo ovim putem izjavljujem iskreno saucešce, bili su na Novicinoj sahrani. Da li su ikada u svojim životima pomislili na decu tih ljudi za ciju su smrt odgovorni. I koga ce za sledeci prljav posao, iz redova ubica u belim mantilima, uniformama policije i svojih placenika u novinarstvu i sudstvu poturiti, kao što su pokojnog nacelnika policije Kosorica iz Višegrada poturili da dovede zlocince i placenike u policijskim uniformama sa carapama na glavama, mada znamo da se carape nose na nogama, da mi ubiju brata, misleci da cu ja uleteti u postavljenu zamku na groblju, ne bi li mojom eliminacijom ugasili gotovo poslednju mogucnost da ce istina o zlocinima jednog dana ipak izaci na videlo.

Spreman sam u svakom trenutku da se dobrovoljno pojavim na sudu, bilo u Sarajevu, bilo u Hagu i da stanem iza svojih reci, jer one su istinite, a istina i pravda su spore, ali dostižne, i uradicu tako kad budem video optužnice za prave zlocince i mogucnost da se na tom sudu u oci pogledamo.

Pozdravlja vas haški optuženik

Milan LUKIC

Pismo u cijem potpisu je Milan Lukic u redakciju "Nezavisnih novina" stiglo je sa zašticene imejl adrese, a jedino što je bilo moguce utvrditi jeste da je pošiljalac koristio usluge servera u Brazilu.

Isti server koristio je i pošiljalac pisma o formiranju teroristicke grupe "Preventiva" u Višegradu, koje smo objavili prije nekoliko mjeseci.

Uredništvo Nezavisnih novina
08.04.2009.

Zločini u Višegradu

16. novembar 2002.

Zločini u Višegradu

Višegrad je gradić u jugoistočnoj Bosni, na samoj granici sa Srbijom. Zašto je on važan za ''Katarzu''? Zato što je to jedna od onih kota velikih ratnih zločina koji su ostali u senci onih još većih što su ih počinili, ili su tome doprineli, ljudi s ove strane Drine. Šestog aprila 92. godine počelo je granatiranje ovog grada...

Gost: Azem Dervišević
Domaćini: Jasna Janković i Drinka Gojković


Audio zapis

Dervišević: Zovem se Azem Dervišević, rođen sam 2. aprila 1968. u Višegradu. Radio sam u ''Žitoklasu'' u Višegradu koji je bio najveći magacin Saveznih republičkih robnih rezervi hrane. Tu sam počeo da radim kada sam došao iz vojske, kao fizički radnik, jer nije bilo posla pa sam išao u pekaru i bio pomoćnik u radnji. Onda sam bio menadžer u toj radnji, i kada je sve ono zaživelo imao sam 2.000 maraka platu, plus sam se dobro snalazio, trgovao...

Čak 91. u gradu se nije razgovaralo jer je bilo dosta miješanih. Moj prvi komšija je miješani, u ulici se oženio, a ako se ljudi žene iz različitih religija... Sela su geografski bila većinom odvojena, muslimansko, srpsko, ili ako je u pitanju selo gdje su i Srbi i Muslimani bilo je na jednoj strani puta jedni, na drugoj drugi. Nikad javno nije bilo mržnje, ali je bio neki "sort of separejšn". Moje je mišljenje da je do 89. bilo bez ikakvih nacionalnih problema. Bilo je vrlo "pisful". Na primjer, moja prva komšinica preko puta bila je Lenka Lakić, mi smo voljeli za Uskrs obojena jaja. Nama su dolazili kad je Kurban Bajram, mi smo davali meso svima.

B92: Katarza Radija B92 vas još jednom vodi u Višegrad. U gradu Višegradu je do 91. živelo oko 9.000 ljudi a u samoj opštini oko 22.000: 62% Muslimana, 32% Srba, i oko 5% ostalih. Zašto je Višegrad važan za Katarzu? Zato što je to jedna od onih kota velikih ratnih zločina koji su ostali u senci još većih a koje su počinili, ili su tome doprineli, ljudi s ove strane Drine. Višegrad je bio strateški značajan kao ključni saobraćajni čvor u povezivanju Beograda sa Sarajevom. Užički korpus JNA imao je bazu u kasarni Uzamnica. Šestog aprila 92. godine počelo je granatiranje ovog grada. Grupa Muslimana uzima Srbe kao taoce, preuzimaju kontrolu nad višegradskom branom. Sećate se generala Kukanjca koji je pretio da će je dići u vazduh? Šest dana kasnije specijalci zauzimaju branu i okončavaju opsadu. Devetnaestog maja Užički korpus se povlači a lokalni Srbi osnivaju srpsku opštinu Višegrad. Srpske paravojne grupe, policija i lokalni Srbi započinju brutalni pohod etničkog čišćenja. Mitar Vasiljević, Biljana Plavšić, Dragoljub Ojdanić i Milan Lukić samo su neki od odgovornih za postojanje krvavog dosijea Višegrada.

Azem Dervišević, jedan od komandanata Armije Bosne i Hercegovine kojeg ste čuli na početku ove emisije, svedoči danas iz Bostona a sa njim je razgovarala Drinka Gojković, direktor Dokumentacionog centra Radija B92 – sve to u okviru projekta "Usmene istorije".

Dervišević: Ja nisam uopšte razmišljao o politici niti me je to zanimalo. Vijesti nisam čitao. Tada su počeli oni skupovi, tada se Milošević pojavio, i tada je najednom svuda bio Milošević, svako je imao Miloševićevu sliku.

U druženju tih Bosanaca, 90% je bila zajebancija – sjedimo, cijepamo se od smijeha, ajmo igrati lopte, ajmo na kupanje i  – najednom svi imaju Miloševićevu sliku.

Kad ti vidiš Miloševića, političar je, ima kravatu, odijelo, ne hvata te neka jeza.

Malo me je to brinulo, ali ne ozbiljno... Međutim, kada su počeli četnički simboli...

Godine 90. prolazio sam kroz Višegrad...

Dolaze ovi iz Srbije, idu na Romaniju, izlaze na most, na ćupriju, sa zastavama, razapinju ih, pevaju Srbiji.

Ti su Srbi u Višegradu posle počinili ogromne zločine... Srbi iz Višegrada nisu učestvovali u tome ali mi  Muslimani u Višegradu došli smo u sukob s onima koji prolaze. Kroz tvoj grad prođe 30.000 vojnika, tenkova, a ja na terasi gledam, prolazi 30.000 vojnika iz Užičkog korpusa, idu prema Dubrovniku.

Od šest sati ujutru do 12, prolaze kamioni, tenkovi, helikopteri lete. Jedna kolona hoće da prođe preko mosta na Drini, napravljen je tranzitni most. Onda je svijet izašao – jednostavno ne da. Još uvijek Srbi u Višegradu ne učestvuju u tome ali vidiš da mašu... nikada se ne dešava taj direktan sukob između bosanskih Muslimana i Srba u Višegradu, nego je sukob s tom trećom stranom koja prolazi kroz Višegrad... Srbi mašu, drago im je, osjećaju se sigurnim. Nemamo izbora, stvari se dešavaju tako da ih mi ne možemo kontrolisati. Mi možemo samo postaviti sebe i ako nas udari da nas što manje udari. Ima Srba u Višegradu koji su išli na obuku u kasarne, pripremali se, što ja sve mogu da razumijem, rat dolazi, pripremi se. I ja sam se pripremao. Tad smo se i mi odlučili pripremati. Međutim, nemamo vojsku. Ja niti imam oružja niti je kada u familiji ko bio lovac. Ja sam čovjek koji je imao petlju, jednostavno imam ponos, poginuću kao čovjek radije... Međutim, nismo znali šta ćemo. Nađemo se, dolazi crno vrijeme, šta ćemo...

Bilo je skoro nemoguće izolovati jedan grad da su se ljudi dogovorili. Ti nećeš sukob. Kada je došlo do sukoba između Hrvata i Muslimana, u Fojnici su komandanti bosanske i hrvatske vojske bili najbolji prijatelji, i najbolji prijatelji su čitav život, i pošto su obojica bili spremni i okretni, ovaj je komandant, onaj je komandant, bili su zajedno i nisu se odlučili. Najedanput su postali neprijatelji. Oni nisu donijeli odluku o tome niti mogu to kontrolisati. Međutim, oni su uspjeli za jedno izvesno vrijeme da se dogovore da ne pucaju jedni na druge. Ja sam prolazio putem i vidio – ovdje su ovi, ovdje su oni, i ne pucaju jedni na druge, a mi prolazimo autom. Koliko ti dugo možeš tako? Neko opali metak  i – tap. Znači, odluke se donose gore i ti ljudi koji će ih donijeti uraditi će sve da izazovu sukob. Ta kolona tenkova koja je, kao, slučajno napustila glavnu kolonu i krenula preko mosta bila je tu da svjesno izazove reakciju.

Kada smo zaustavili tri transportera, među vojnicima je bilo i Muslimana, jedan je bio baš iz Višegrada. Kada smo ih mi vidjeli s bradama, znali smo da to nije nikako mogla biti regularna vojska. Tad sam se ja počeo pripremati za rat, a molio sam boga da ga ne bude... Nikada nisam rekao u Višegradu nikome ružnu riječ, koga uvrijedio. Međutim, naoružao sam se i bio sam spreman da se borim, pojma imao nisam šta je to suverena Bosna, samo da odbranim kuću i familiju.

B92: Azem će kasnije saznati da mu je rođeni brat ubijen u Višegradu, a njegov otac bio je tri godine u logoru. Azemova priča je, nažalost, uobičajena, znaju se počinioci – a počinioci su na slobodi. Neki od njih se kriju a neki su na uglednim funkcijama u prelepom gradu Višegradu.

Dervišević: On je imao 14 godina. Postoje dva živa svedoka, obojica su ovdje, oni su blizanci, tada su imali 14 godina. I oni su se igrali u staroj kući. Taj jedan brat mi je pričao da su se oni igrali na ulici i on je ušao unutra da uzme nešto. To je kuća u kojoj je moj brat živio i bilo je tu dosta hrane. I taj Milan Lukić, koji je svojom rukom ubio 500 ljudi, to je jedan monstrum, negdje je bio otišao u Njemačku i pred rat je došao u Višegrad. Vjerovatno je bio jedan od najvećih zločinaca. I on je prije toga ubio jednu ženu, njenog muža i sina, i uzeo auto. Žena je bila u Njemačkoj, radila čitav život, i ona i muž došli su u Višegrad, otvorili prvu radnju, imali pasata, bili su vrlo imućni ljudi. Brat je vidio kako je on ove momke doveo na most i bacio ih s mosta i onda pucao snajperom. Onda je ovaj treći momak rekao – nemoj mene bacati, ja ću ti reći gdje su zelene beretke. Šta je on skontao tad, on je njega uzeo i odvukao ga u stanicu milicije i tu ga ostavio da ga ispituju. U međuvremenu je trebalo da ovi idu iz Višegrada, mati ga traži, treba da idu. Sada sve Muslimane, žene i djecu, stavljaju u autobuse, sve ih vode u logor. I skoro svi su nestali.

Većina ljudi koja je ubijala, koja je ubila mog brata, to su ljudi koji su bili niko i ništa, ljudi koji su vršili pokolj. Kada su došli ovi rezervisti iz Užica nije bilo tog pokolja i oni su govorili – ljudi, kad mi odemo odavde, idite i vi. Čovjek iz Užica kaže – ljudi, bježite, neće dobro biti. Ubistvo jedne familije ili progon čitavog naroda to je vrlo planirana operacija – zna se kada dolazi kamion, ko ih vozi, ko ih ubija, to je mašina kakvu je i Hitler imao. I sada je ta mašina krenula... Ja verujem da je mnogo Srba bilo protiv toga ali su imali pasivni pristup i to je uglavnom tako.

Sve što je taj čovjek radio bilo je ubijanje muslimanskih civila. Čak sam čuo poslije rata da ga se sada i Srbi boje. Ko je ubio 500 ljudi ubiće 505, a nema više Muslimana u Višegradu. Taj čovjek se krije i znaju oni koji idu tamo i Unprofor, kažu – Lukić se vratio u Višegrad, ali se krije. On nije osoba koja je bila na intelektualnom nivou da planira, on je izvršilac. On je imao odriješene ruke. Bio je tu, ja garantujem. Načelnik policije u to vrijeme, jer policija je ta koja drži unutrašnje uređenje, grad nije pod borbom, grad je pod potpunom kontrolom Srba, načelnik je bio Risto Perišić, koji je bio nastavnik u Višegradu, bio je trener odbojke ženske ekipe. Mojoj sestri je bio razredni starješina. Sad je on direktor te firme u kojoj sam ja radio.

Djecu većinom nisu ubijali. Bilo je slučajeva s bebama... ali u nekom trenutku su oni donijeli odluku, rukovodstvo,  da će svi oni koji su za vojsku biti likvidirani. I to su svjesno radili, slali u logore, ljudi su nestajali. Žene i djecu koje su ubili to je bilo van kontrole i nije bilo mnogo tih događaja. Ako odvedeš 2.000 odraslih ljudi i svi nestanu, to je planirano. Ja ne velim – to je Srbin uradio – za mene su ljudi poimenično to uradili i dao bih ne znam šta da se osvetim toj osobi lično. Još uvijek je živ... Mislim da je sa Karadžićem u pratnji jer dobro idu jedan s drugim.

U Višegradu nije nikada formiran logor kao što je bio u Manjači. Bila je kasarna Zamica i imali su ''Vilinu vlas'', to je hotel u kom je bilo dosta silovanja. Tu se jedna najljepša djevojka, koja je sestra moje snahe, bila je kao anđeo, bacila kroz prozor, živa je skočila. I baš sam maloprije pričao sa čovjekom koji je bio zaručen s njom. Moj otac je to vidio; samo dođu i odvedu ljude i njega bi sigurno, ali general Obradović i njegova žena su vršili ogroman pritisak i na kraju je razmijenjen. I on je zarobljen na samom početku rata, on je bio u kasarni, prije rata je otišao, obukao uniformu i bio je artiljerac. I onda je obučavao naše vojnike kako da koriste artiljeriju. Ogromne gubitke smo imali u familiji, ja sam jedini ostao, dijete mi se rodilo ovdje, a bio sam u Goraždu. Goražde je bilo enklava kao Srebrenica, Žepa, samo što se Goražde uspjelo odbraniti, ovi kažu osvojiti. Ja sam bio tu kada je bio prvi taj napad da se Goražde oslobodi. To je bilo jedno mjesec i po konstantne borbe, knjiga je o tome napisana. Ja sam dosta u toj knjizi spominjan.

Neki su Muslimani, možda već njih 300, 400, sa nekim improvizovanim oružjem otišli u brda, ali to je jedan mali dio teritorije, nisu imali snage da se suprotstave. Neki su ljudi, karavani, uspjeli da izvuku civile koji su po šumama bili. Na video-kasetama se vide hiljade ljudi u šumama, u šatorima. U selima se čini više zločina, vjerovatno zato što je izolovano pa je lakše, jer u gradu je teško to sakriti, grad je pun ljudi. Jednog mog komšiju su zavezali za auto i živog su ga vukli po gradu dok nije umro. Moja majka je to gledala s terase. Čovjeku je koža bila... Nije to bilo kao na selu, zabačeno... Ljudi koji su to uradili, znam ih, to su pijanice koje su i prije rata bile alkoholičari. Oni koji su u gradu činili zločine – ono što je svijet vidio, a bilo je zločina koje nisu vidjeli, to je možda neko radio u rukavicama – oni su gradske propalice, pijanci...

B92: Ali i u Višegradu su u to ratno vreme postojali i dobri ljudi u vremenima zla. Bilo ih je malo ali je svaka priča o njima jednako važna, možda mnogo važnija nego priča o zločincima.

Dervišević: Jedan moj komšija koji je ubio mnogo ljudi izvukao je dvojicu, trojicu, ali znamo da je ubio pedeset. Onaj je mrtav, ne može svjedočiti, živ će reći... Ima jedan čovjek, umro je mlad od infarkta, on je bio policajac prije rata u Goraždu i odrastao je s mojim rođakom, ali on nije živio u Višegradu, on je došao u Višegrad kada je počeo ovaj sukob. Taj rođak je izašao iz Višegarda i njegov sin koji je tada imao 16 godina nestao je. 96. ili 97, četiri godine poslije toga svega, njega nazove ovaj, Spasoje se zove, umro je posle od infarkta, i kažu da nije dao ovima da prave zločine, jednostavno je bio protiv toga. I kažu da dok je Spasoje bio tu nije niko smio počiniti zločin, bojali su ga se. I ovaj nazove onog Enevera i kaže: "Envere", "Ko je to?" "Spasoje". Enver je moj rođak, sina mu nema. A tom čovjeku majka je ubijena. Kaže: "Tvoj Kenan je živ i ja ga imam." On kaže: "Nemoj me zajebavati, Spasoje, bolan, dosta mi je muke, pet godina živ je, nije živ." Kaže: "Kenan ti je živ, ja sam njega sačuvao, čitav rat." On ga odveo na Bijela Polja, između Višegrada i Ruda, tu ima jedno selo, i on je njega odveo kod svojih jer ga u Višegradu nije mogao čuvati... On je njega stavio u auto. I ovaj ne vjeruje. U Sarajevu ima jedna kafana gdje dolaze i s jedne i s druge strane, pa pregovaraju. Kaže, ja ću ga dovesti u tu i tu kafanu. Ovaj pošalje jednog prijatelja koga Spasoje ne zna, ovaj će prepoznati Kenana. "Idi u kafanu, ti ćeš poznati Kenana, ako je Kenan, ako nije, znači da mi je neka navlakuša." Ubili mu majku, nema mu sina. Ovaj doveo Kenana nakon pet godina. Momak je bio a sad je čovjek za po glave veći... Sad se ženi, ima možda jedno 25, 26 godina.

B92: Azem Dervišević demobilisao se sam iz Armije Bosne i Hercegovine 93. godine. Komandovao je u mnogim operacijama u istočnoj Bosni i u Sarajevu. Kaže da ga je dok je služio vojsku u Makedoniji sam Ratko Mladić nagradio tri puta. Bio je, tvrdi, dobar vojnik.

Dervišević: U tom nekom jadu, mi smo znali pijevati četničke pjesme. U istočnoj Bosni ima jedna tačka, i ja je sa 35 ljudi branim a  napada 700 srpskih vojnika. Ja sam u polukrugu, dolaze sa svih strana. Međutim, ja mogu sada sijediti s tim ljudima koji su bili na toj strani i pričati. Oni ne smiju otići sve dok ijedna puška puca. Kad sve sravne artiljerijom, kad nema ni živog ni mrtvog, onda oni krenu. I ja to znam. Kad oni granatiraju, ja se izvučem, pustim ih unutra, sačekam i onda... I mi smo se držali tako jedno šest dana, sve je palo okolo. Ja izvučem ljude iz linije. Tad je Mladić komandovao tom ofanzivom a ja sam došao iz Sarajeva, ne znam ništa. Otišao sam na tu liniju, rekoh – ja ću preuzeti da branim tu liniju i odem gore... Oni su htjeli meni oca tu da dovedu. Mi smo se odatle povukli, oni su osvojili, nemamo municije više, nestalo, ne dolazi logistika. Uglavnom smo pružili otpor, nijedan vojnik nije ozbiljnije ranjen. Ne znam kako, granate su padale, ljudi su ginuli, prođe mi metak kroz jaknu i ubije čovjeka.

B92: Azem Dervišević živi danas u Bostonu sa svojom suprugom Anom-Katarinom Petrović.

Dervišević: Ona se preziva Petrović. Većina mojih djevojaka su bile Srpkinje. Upoznali smo se, ona je došla u hotel gdje sam ja bio i htjela je tu da ostane. Ja sam normalno morao znati ko je unutra, i tako, upoznali smo se, meni se svidjela odmah. Pitao sam je mogu li joj nešto pomoći. Kaže, nisam se čula sa majkom. Rekoh, nema problema, odmah ćemo ti želju ispuniti. Ona je došla kao novinar, bila je prvo u Beogradu, radila za beogradsku "Politiku", ja sam sve novinare oko sebe okupljao, gdje  god su otišli ja sam svakome omogućio da ima vozilo, jer meni je to bilo u interesu, nemam šta da krijem. Međutim, ona je išla u bolnicu, previjala. Ja sam volio ljude koji su spremni da žrtvuju jedan dio sebe u nekim trenucima. Ona je tada žrtvovala sebe i išla je u bolnicu, pomagala je djeci...
Visegradsko ljeto
<< 04/2009 >>
nedponutosricetpetsub
01020304
05060708091011
12131415161718
19202122232425
2627282930


MOJI LINKOVI

Neke detalje oko stranice
Ova stranica se naziva "Visegradsko ljeto" jer su se visegradski zlocini u zadnjoj agresiji na BIH (1992-95) dogodila tokom ljeta.

Cilj ove stranice je da pokazemo sta se stvarno dogodilo u Visegradu tokom agresije.


Postoji udruzenje gradjana "Visegrad '92" ali nije ni na koji nacin povezan sa ovom stranicom.

free counters



MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
77756

Powered by Blogger.ba