beats by dre cheap

ZLOČINAC PRED SUDOM (5)

ZLOČINAC PRED SUDOM (5)
Zločinac pred sudom (5)
Ruka pravde ga je ipak stigla: Nebojša Ranisavljević (desno) tokom procesa u Bijelom Polju
PHOTO: STOCK
Pre 16 godina, 27. februara 1993, pripadnici srpskih paravojnih jedinica pod komandom Milana Lukića (danas u zatvoru u Hagu), uz logističku pomoć države Srbije, oteli su grupu putnika iz voza 671 na relaciji Beograd–Bar. Ovaj nezapamćeni zločin protiv civila danas je gotovo zaboravljen; ostalo je upamćeno da se u Crnoj Gori sudilo samo Nebojši Ranisavljeviću, koji je dobio 15 godina zatvora zbog „ratnih zločina protiv civilnog stanovništva”. U znak sećanja na nevine žrtve ovog monstruoznog zločina, objavljujemo feljton koji se bazira na dokumentima iz knjige „Otmice u Sandžaku”, objavljene 1996. u izdanju Sandžačkog odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda, kao i iz knjige „Otmica u Štrpcima” Fonda za humantirano pravo, publikovane 2003. godine
Pripremile: e-novine

Pred Višim sudom u Bijelom Polju u Republici Crnoj Gori 9. septembra 2002. godine izrečena je i objavljena presuda Nebojši Ranisavljeviću za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ, kojom je osuđen na 15 godina zatvora, zbog učešća u otmici i likvidaciji 19 građana SR Jugoslavije 27. februara 1993. godine.

Iz voza 671, koji je saobraćao na relaciji Beograd–Bar, u stanici Štrpci, 27. februara 1993. godine, oteti su sledeći građani Savezne Republike Jugoslavije: Halil Zupčević (1944), Senad Đečević (1975), Esad Kapetanović (1954), Iljaz Ličina (1947), Fehim Bakija (1950), Rifat Husović (1958), Ismet Babačić (1963), Šećo Softić (1945), Adem Alomerović (1935), Rasim Ćorić (1953), Fikret Memović (1939), Fevzija Zeković (1939), Džafer Topuzović (1938), Muhedin Hanić (1966), Safet Preljević (1971), Nijazim Kajević (1963), Zvjezdan Zuličić (1960), Jusuf Rastoder (1938) i Tomo Buzov (1940).

Krivica Nebojše Ranisavljevića u potpunosti je dokazana. Njegov iskaz dat pred istražnim sudijom Branislavom Joksimovićem je autentičan, dokumentovan i sadrži podatke, opise, događaje i činjenice o kojima policajci, koji su uhapsili Ranisavljevića, nisu ništa znali, niti su mogli znati. Prema tome, policajci, istražni sudija ili bilo ko drugi nisu mogli da prisile Ranisavljevića da prizna činjenice koje njima nisu bile poznate.

To, što je Ranisavljević u većem delu iskaza pred istražnim sudijom rekao nije u trenutku davanja iskaza moglo biti poznato policiji, istražnom sudiji, tužiocu ili bilo kom drugom ko je učestvovao u istražnom postupku protiv Ranisavljevića.

Iskaz okrivljenog na glavnom pretresu o tome da mu je iskaz iz istrage iznuđen, da je fizičkim i psihičkim maltretiranjem prisiljen da prizna i da je pred istražnim sudijom pričao ono što su mu rekli u policiji, a da je istražni sudija diktirao kao njegov iskaz tekst koji je već imao napisan sračunat je na izbegavanje krivične odgovornosti, na pokušaj da se priznanje iz istrage opovrgne i kompletna stvar prikaže drugačije, povoljnije po njega.

Da je iskaz Ranisavljevića, koji je dao istražnom sudiji 22. oktobra 1996. godine, autentičan, istinit, dokumentovan i potkrepljen drugim materijalnim dokazima, egzaktnim i empirijski proverljivim činjenicama, izjavama neutralnih i nezavisnih svedoka, koji su o činjenicama iz Ranisavljevićevog priznanja došli na osnovu različitih izvora saznanja od Ranisavljevićevih, kao i da o nekim činjenicama iz Ranisavljevićevog iskaza niko od učesnika u Ranisavljevićevom privođenju, hapšenju i ispitivanju nije mogao znati u momentu kada je Ranisavljević davao iskaz istražnom sudiji, proizlazi iz sledećeg:

1. Sam Ranisavljević u svojim iskazima na glavnom pretresu tvrdi da pred istražnim sudijom nije fizički maltretiran, niti je prisiljavan da nešto izjavi. Izjavio je čak da je pred istražnim sudijom ponuđen kafom dok je davao iskaz.
Na glavnom pretresu 7. juna 2000. godine, Ranisavljević je rekao:
Kod istražnog sudije u Bijelom Polju ja nijesam fizički maltretiran niti sam prisiljavan... Ja sam tada bio prvi put kod sudije tako da sam bio neuk i nijesam se kasnije protivio kada je trebalo da potpišem tu izjavu...

Dakle, uslovi prilikom davanja iskaza pred istražnim sudijom, 22. oktobra 1996. godine, bili su potpuno regularni i okrivljeni je mogao da stavi primedbu u vezi sa bilo kojim pitanjem vezanim za saslušanje.

2. U svojom rukom pisanoj žalbi, 25. oktobra 1996. godine, ponavlja navode iz iskaza pred istražnim sudijom i to ključne delove iskaza gde opisuje način organizovanja akcije i otmice i način likvidacije otetih putnika. U toj, svojeručno pisanoj, žalbi ne negira, niti na bilo koji način osporava ili dovodi u sumnju bilo šta, bilo koji detalj, bilo koju činjenicu iz iskaza pred istražnim sudijom od 22. oktobra 1996. godine, već samo iznosi i ponavlja tvrdnju iz iskaza istražnom sudiji da on nikoga od putnika nije ubio, već je samo jednog ranio.

U pomenutoj žalbi Ranisavljević piše:
... Kao prvo priznao sam sve ali nemojte da mi stavljate na teret da sam ovog putnika ubio – ja jesam rekao da sam pucao u njega, da je on pao a posle jaukao i zvao majku u pomoć. Kada je Milan Lukić izašao iz kuće i pitao je ko je pucao ja sam mu rekao da sam pucao i pokazao u pravcu ovog ranjenog putnika on mu je prišao i nožem tojest vojničkim bajonetom (48) prerezao grkljan i rekao tako se to radi. To tvrdim i da se nisam sa njima dogovarao u vezi te otmice da sam to jutro stigo iz Srbije i posedujem dokument da sam bio kući 24. II 1993. godine do 27. II 1993. godine i da su me pokupili da idem u akciju. Kao što sam rekao da sam znao na pola puta gde idemo. Ali pošto sam znao već ko vodi akciju tu nema odustajanja...

-.-PHOTO: EPA-.-Krvave ruke: Milan Lukić, krvnik i patriota
Krvave ruke: Milan Lukić, krvnik i patriota
PHOTO: EPA

Iz žalbe se vidi se da on ne negira ništa iz iskaza datog istražnom sudiji, već ga ponavlja i čak produbljuje i bliže objašnjava. Ranisavljević u žalbi reaguje na rešenje o sprovođenju istrage, preciznije na formulaciju iz dispozitiva rešenja koja glasi: „...a kada su dva putnika počela da bježe, okrivljeni Ranisavljević Nebojša je u pravcu jednog putnika ispalio rafal iz automatske puške i ubio ga na licu mjesta...”

Pored toga što žalbom potvrđuje odbranu iznetu pred istražnim sudijom, okrivljeni Ranisavljević, podnoseći žalbu, pokazuje da je uočio da ga terete da je ubio putnika koji je pokušao da pobegne, a on ga je samo ranio na način kako je objasnio istražnom sudiji. Sadržajem žalbe Nebojša Ranisavljević potpuno negira navode svoje odbrane na glavnom pretresu od 7. juna 2000. godine, o tome da on nije govorio to što je istražni sudija unosio u zapisnik, već da je sudija to diktirao iz nekih spisa koje je imao kod sebe. Iz žalbe se vidi da Ranisavljević zna šta piše u izjavi, što dalje znači da ju je on izlagao i na osnovu njegovog izlaganja sudija upisivao u zapisnik. Da je to sudija diktirao iz nekih svojih spisa Ranisavljević ne bi uočio razliku između ranjavanja i ubijanja o kojoj piše u žalbi, a koja postoji između izjave i rešenja.

Okrivljeni je rekao da se sam odlučio da piše žalbu, da mu niko nije sugerisao šta da piše, niti ga je bilo ko prisiljavao da piše. Postavlja se logično pitanje zbog čega to piše, zbog čega ponavlja odbranu, ako to nije tačno. Ako ima opravdanje da je pod fizičkim i psihičkim maltretiranjem policije bio prinuđen da prizna pred istražnim sudijom, zbog čega to priznanje ponavlja po sopstvenoj inicijativi u žalbi koju sam svojom rukom piše i to tri dana nakon što je dao iskaz istražnom sudiji.

Ova situacija sa žalbom okrivljenog je izuzetan dokaz da je iskaz pred istražnim sudijom autentičan i istinit u svakom pogledu i u svakom svom segmentu. U vezi sa pomenutom žalbom relevantno je istaći da je Ranisavljević zaista pred istražnim sudijom rekao da su u tom spaljenom selu, u jednoj kući koja je bila udaljena od reke Drine 10-15 metara, čiji je gornji sprat spaljen, u prizemlju ili garaži koja je bila očuvana, likvidirani putnici. Putnici su iz kamiona izvođeni u grupama od po 3-4 vezani žicom, zatim uvođeni u garažu, gde su ih ubijali Lukić i Inđić. Ranisavljević je objasnio da je grupa ljudi uvedena u garažu, zatim su u nju ušli Lukić i Inđić. Čulo se samo: „Lezi dolje“ i pucnji iz pištolja. Čulo se onoliko pucnjeva koliko je ljudi bilo u garaži. Lukić je Ranisavljevića odredio da čuva stražu i da puca ako neko pokuša da beži, što je on i uradio na način koji je opisao u žalbi.

Ovo pucanje u one koji pokušaju da beže iz prostora u koji su zatvoreni, specijalnost je Milana Lukića u njegovoj akciji etničkog čišćenja Višegrada i okoline. Tako u optužnici pred Haškim tribunalom, koju je protiv Lukića i drugih podigao tužilac Tribunala u predmetu BR – IT – 98 – 32 – I piše: „Otprilike sredinom juna 1992. godine, Milan Lukić, Sredoje Lukić, Mitar Vasiljević i drugi prisilili su otprilike 65 žena, djece i starijih muškaraca bosanskih muslimana, od kojih je većina bila iz sela Koritnik, da uđu u jednu sobu u kući Adema Omeragića u Pionirskoj ulici u Višegradu, u naselju Nova Mahala...”

„Milan Lukić, Sredoje Lukić i Mitar Vasiljević zaključali su i zabarikadirali ove ljude u kuću kako bi spriječili njihov bijeg. Kasnije, dok su Sredoje Lukić i Mitar Vasiljević stajali iza njega, Milan Lukić je otvorio vrata, na pod stavio zapaljivu napravu i zapalio fitilj. Cijelu kuću je za nekoliko sekundi zahvatio plamen i ona je nastavila gorjeti sljedećih sat vremena.”

-.-PHOTO: AFP-.-Osvetljavao je žrtve: Mitar Vasiljević, monstrum
Osvetljavao je žrtve: Mitar Vasiljević, monstrum
PHOTO: AFP

„Neki ljudi pokušali su iskočiti kroz prozor, ali Milan Lukić i Sredoje Lukić stajali su vani i pucali na njih dok je Mitar Vasiljević osvetljavo žrtve. Povici i vrisak ljudi u kući mogli su se čuti još otprilike dva sata nakon što je započeo požar. Svi ljudi zaključani u kući, osim njih šestoro, su izgubili život. Žrtve su ili poginule u požaru ili su ustreljene pokušavajući pobeći. Među žrtvama je bilo nekoliko male djece i beba...”

Ovaj karakterističan način „rada” Lukića i u ranijim slučajevima, pre ubijanja putnika koji opisuje Ranisavljević i koji se poklapa sa Ranisavljevićevom pričom, ukazuje da je ono što je Ranisavljević izložio istražnom sudiji i napisao u žalbi tačno.

3. Na dan 1. novembra 1996. godine, Ranisavljević je ponovo ispitan pred istražnim sudijom, dakle, devet dana nakon davanja prvog iskaza istražnom sudiji. Na tom ispitivanju ne menja svoj prvi iskaz. Iz ovog saslušanja se vidi da on ostaje u celini kod prvog iskaza. Naime, u ovom iskazu on kaže da ne može da se seti da li je među otetim putnicima bio i Fevzija Zeković čija mu je fotografija pokazana, pa je on doslovno izjavio u zapisnik: ... ne mogu da se sjetim da li je to lice bilo u ovoj grupi otetih putnika.

Dakle, on ostaje pri priči da je učestvovao u otmici, ali samo ne može da se seti tog Zekovića. Zbog čega nakon devet dana okrivljeni ne kaže ono što je rekao na glavnom pretresu – da mu je naređeno i iznuđeno priznanje na saslušanju 22. oktobra 1996. godine. To se može objasniti samo time da je na prvom saslušanju okrivljeni govorio istinu, a na glavnom pretresu pokušava da se opravdava, da prikriva istinu da bi izbegao odgovornost.

4. Treći put Ranisavljević je ispitan pred istražnim sudijom 8. novembra 1996. godine. Ovom saslušanju prisustvovali su branioci okrivljenog, Goran Krasić i Slaviša Jovanović, advokati iz Beograda, koje je angažovala njegova supruga, a koje je on prihvatio i koji su ga branili do okončanja sudskog postupka, punih šest godina. I na ovom, trećem, saslušanju, i pred braniocima, Ranisavljević je u potpunosti, bez ikakvih izmena ili dopuna, ostao pri svim navodima iznetim na ispitivanju pred istražnim sudijom šesnaset dana ranije – 22. oktobra 1996. godine.

Ako nešto u iskazu od 22. oktobra nije bilo tačno uneto u zapisnik i ako je u njega upisano nešto što okrivljeni nije rekao, ovo je bila prilika da, nakon šesnaest dana, to ispravi, negira, ukaže na psihičko i fizičko maltretiranje, jer tu nema policije, nema pretnji, pritisaka i slično, već izjavu daje u prisustvu svoja dva izabrana advokata.

Međutim, ništa od svega, Ranisavljević u celini ostaje pri izjavi od 22. oktobra i time taj svoj iskaz po četvrti put (tri iskaza i jedna žalba) overava. Postavlja se vrlo suvislo pitanje: kako verovati nekome ko u 16 dana, četiri puta ostane kod jedne priče, a nakon godinu i šest meseci je izmeni. To u sudskoj praksi nije zabeleženo.

5. U svom iskazu u prethodnom postupku, koji je na glavnom pretresu porekao, okrivljeni je izjavio da je među otetim putnicima bio i jedan student. Iz iskaza oštećenih i drugih dokaza nesumnjivo proizlazi da je među otetim putnicima zaista bio i jedan student. Iz voza je izveden i likvidiran student Zvjezdan Zuličić od oca, sada pokojnog, Muja i majke Milke, rođene Đikanović, rođen 28. decembra 1969. godine u Sarajevu. Te podatke je pred sudom iznela njegova majka Milka Zuličić, koja je saslušana u svojstvu oštećene. Da nije bio učesnik akcije otmice putnika okrivljeni ne bi mogao znati da je jedan od otetih putnika student.

6. Okrivljeni je izjavio da je jedan oteti putnik imao skupocen zlatan lančić i da je taj lančić, krišom od ostalih, Boban Inđić stavio u svoj džep. Otac iz voza izvedenog i kasnije likvidiranog putnika Ismeta Babačića, Mujo Babačić rekao je da je njegov sin imao zlatan lančić na vratu i napravio je njegovu skicu koja se nalazi u predmetu.

Ismetov brat, Sahret Babačić opisao je detaljnije taj lančić napominjući da se radi o zlatnom lančiću marke „cartier “ sa tri male alke, pa nakon toga jedna velika alka. Na lancu je bio zlatni privezak u vidu savijenog pantera. Okrivljeni ne bi mogao da zna ništa o postojanju tog zlatnog lančića da nije bio učesnik akcije otmice i kasnijih ubijanja otetih putnika.

7. U svom prvom iskazu pred istražnim sudijom okrivljeni je rekao da je među otetim putnicima bio i jedan crnac. Tu činjenicu potvrđuju još tri svedoka, očevidca otmice na licu mesta:
Slobodan Ičegić otpravnik vozova u stanici Štrpci:
Među putnicima sam zapazio jednog crnca, odnosno više je ličio na meleza, kao Egipćanin. Bio je krupan i nosio je sako preko ruke i torbu.

Vladimir Tucović pomoćnik mašinovođe voza 671:
Video sam jedno lice crne puti na platou stanice koje je išlo prema parkiranom teretnom vozilu. Usput ga je jedno vojno lice tapšalo rukama po ramenu. To vojno lice se smijalo. Ne sjećam se šta je od odjeće taj crnac imao na sebi i da li je šta nosio sa sobom.

Okrivljeni Ranisavljević na ispitivanju 22. oktobra 1996. godine:
U jednom trenutku jedno lice, znam da se radilo o crncu, koje je Milan zadnje izveo iz voza i sjećam se kad ga je izvodio Milan je kazao – evo ga moj bratko – i poljubio ga je. Taj crnac je iz torbe izvadio nevažeći jugoslovenski novac i govorio je da tim novcem hoće da plati svoj život i svi smo se tome smijali...

-.--.-Mesto suđenja: Bijelo Polje
Mesto suđenja: Bijelo Polje


Poredeći iskaze Ičegića i Tucovića na glavnom pretresu i Ranisavljevića pred istražnim sudijom Joksimovićem, uočava se frapantna podudarnost i identičnost iskaza i to u najsitnijim detaljima i nijansama. Kad se radi o crncu i opisu njegovog slučaja koji daje Ranisavljević, vrlo je karakterističan detalj da je crnac za otkup svog života nudio nevažeći jugoslovenski novac. U tom periodu, krajem februara 1993. godine, u Jugoslaviji je harala do tada u svetskim razmerama nezapamćena inflacija. Novac je stalno menjan, pa čak ni građani Jugoslavije nisu znali koje novčanice važe, a koje ne važe, jer su se novčanice menjale u kratkim vremenskim razmacima. To pogotovo nisu mogli znati stranci. Upravo ova činjenica sa nevažećim novcem možda najupečatljivije pokazuje da je Ranisavljevićev iskaz iz istrage autentičan. U momentu kada Ranisavljević daje iskaz 22. oktobra 1996. godine inflacije nema, problem nevažećeg novca nije aktuelan pune 3 godine, jer od 1. januara 1994. godine nema štampanja novca tako učestalo kao 1993. godine. Prema tome, tu epizodu mogao je da ispriča samo neko ko je bio prisutan kada se ona dogodila, a to je Ranisavljević.

8. Nebojša Ranisavljević je izjavio da su se vojnici koji su učestvovali u otmici iz voza, na stanicu Štrpci dovezli jednim teretnim vozilom – kamionom koji je imao ciradu. Radilo se o vojnom kamionu sivomaslinaste boje. Na stanici Štrpci, za vreme dok je voz stajao i iz njega izvođeni putnici, kamion je bio parkiran između stanične zgrade i pomoćne zgrade. Ove činjenice u vezi sa kamionom, njegovim izgledom i mestom gde je bio parkiran potvrđene su izjavama više svedoka, koji su sve to videli, bilo iz voza, bilo, kao što je slučaj sa otpravnikom vozova, sa perona stanice Štrpci.

Opis kamiona i mesta gde se on nalazio koji je dao okrivljeni i veliki broj svedoka u potpunosti i u najsitnijem segmentu poklapa se i podudara. Ovde je značajno napomenuti da je okrivljeni u svom iskazu vrlo precizno opisao stanicu Štrpci, staničnu zgradu, pomoćnu zgradu, njihov raspored, međusobnu udaljenost i položaj u odnosu na tunel, što je potvrđeno uviđajem suda na licu mesta i snimanjem video-kamerom.

9. Između ostalog, okrivljeni Ranisavljević je pred istražnim sudijom, iscrpno, sa mnogo pojedinosti i preciznim vremenskim određenjima, opisao dolazak naoružanih otmičara na stanicu Štrpci i ulazak voza u tu stanicu. Naveo je da su došli u stanicu, da su Lukić i Inđić otišli u prostorije stanice, da su se zadržali 10-15 minuta i izašli, zatim ponovo ušli kod otpravnika baš u trenutku kada je voz ušao u stanicu. Sve je to potvrdio otpravnik vozova Slobodan Ičegić, ispitan pred sudom kao svedok.

Ranisavljević i Ičegić su potvrdili: – da su naoružani ljudi ušli u kancelariju otpravnika vozova;
– da su iz kancelarije isti izašli, a zatim ponovo ušli;
– da je od dolaska kamiona sa naoružanim vojnicima u stanicu Štrpci, pa do ulaska voza u stanicu prošlo 10-15 minuta.

U tim opservacijama iskazi Ranisavljevića i Ičegića su potpuno identični. Ičegić navodi čak i neke objektivne parametre za svoju vremensku orijentaciju. Naime, kaže da su naoružani ljudi ušli u njegovu prostoriju kada su na radiju počinjale vesti u 15 sati, a da je voz ušao u stanicu u 15 sati i 12 minuta. Videli smo da je Ranisavljević rekao da je voz ušao u stanicu 10-15 minuta nakon što su oni došli.

Takva podudarnost i saglasnost u izjavama Ranisavljevića i Ičegića u svim detaljima, pa čak identična i u minutima kojima su i jedan i drugi procenjivali vreme moguća je samo i isključivo ako su obojica akteri događaja koji opisuju. Ne može niko prisiliti Ranisavljevića da prizna detalje, minutažu i ostale okolnosti dolaska kamiona na stanicu, kontaktiranja sa otpravnikom i ulaska voza u stanicu kada to znaju samo otpravnik i vojnici iz kamiona među kojima je bio i Ranisavljević. I ovo upoređivanje iskaza otpravnika Ičegića i okrivljenog Ranisavljevića predstavlja dokaz prvog reda o istinitosti Ranisavljevićevog iskaza datog istražnom sudiji Joksimoviću 22. oktobra 1996. godine.

10. Pažljivom analizom iskaza nekoliko desetina očevidaca otmice koji su saslušani pred sudom i to otpravnika vozova, mašinovođe, njegovog pomoćnika, konduktera, policajaca-pratilaca voza i velikog broja putnika, formira se jedna slika o tome kako su oteti putnici izvođeni iz voza i sprovođeni preko perona i koloseka do kamiona. Tu nema nikakvih protivrečnosti, odstupanja ili na bilo koji način različitog i drugačijeg opisivanja tog čina izvođenja iz voza i sprovođenja do kamiona. U tu sliku u celini, apsolutno i bez ikakvih razlika uklapa se opis izvođenja i sprovođenja putnika koji je Ranisavljević dao u svom iskazu pred istražnim sudijom.

Suština tog sprovođenja putnika je da su izvođeni i sprovođeni potpuno mirno, bez ikakvih incidenata, opiranja, vezivanja, držanja za ruku, rame i slično. Jednostavno, svi su normalno izlazili, normalnim hodom se kretali ka kamionu, a za njima je išao vojnik koji je u ruci držao pušku, a nije je uperio prema licu koje sprovodi.

Ranisavljevićev opis navedenog događaja u potpunosti se poklapa sa opisom koji je dalo više desetina svedoka očevidaca. Nije moguće ni logički, ni životno, niti bilo kojim tumačenjem ljudskih izjava i zapažanja, zaključiti da neko opiše jedan događaj tako precizno i tako istovetno kako ga opisuje preko 30 nespornih očevidaca tog događaja, a da njemu nije prisustvovao. To je jednostavno nemoguće. Dakle, i ovo je jedan vrlo bitan i relevantan dokaz da je Ranisavljević pred istražnim sudijom govorio punu istinu.

Visegradsko ljeto
http://visegrad92.blogger.ba
06/04/2009 15:03