Svjedocenja

Apelaciono veće je donelo odluku da se u nastavku dokaznog postupka pregleda šest video

snimaka svedočenja svedoka Ahma Kariška, Hajre Kapetanović, Hamda Ahmetspahića, Ibrimuše

Agić, Cure Gluščević i Vasvije Gluščević, sa glavnog pretresa pred prvostepenim većem.

Svedok je rodom iz sela Kuka, opština Višegrad. Optuženog Bobana Šimšića poznaje jer su bili komšije. Svoje selo napustio je 23. avgusta 1992. godine. Naime, meštani sela su proterani od strane komšija Srba. Rođak optuženog Bobana Šimšića, Andrija Šimšić došao je 14. juna u selo i rekao meštanima da moraju da napuste selo. Njih je u selu bilo oko četrdesetpet (45) i rešili su da se sklone u šumi. Žene i starci otišli su u Višegrad, kasnije su evakuisani. U selu je ostalo četiri- pet muškaraca i žena Omera Šabanovića koja im je pripremala hranu. Dana 18. juna 1992. godine je njihovo selo napadnuto. Pucnjava se začula oko deset časova. Meho Bajić, Hamda i on su se sakrili. Njegov brat Mirsad je krenuo ka vojnicima, među kojima je prepoznao Dragoljuba Papića, Ćira Đurića, Andriju i Bobana Šimšića. Mirsada su prvo tukli, a zatim izboli bajonetima i zaklali. Ostala trojica meštana, među kojima je bio i svedok, krenuli su da se sakriju i nakon 400 metara naleteli na četiri srpska vojnika među kojima su bili optuženi Boban Šimšić i njegov rođak Andrija Šimšić. Boban je stavio prst na usta pokazujući time da ćute. Počeli su bežati, Boban je

zapucao za njima, ali su uspeli pobeći. Vojnici su žene terali prema Donjem Selu, ali ih nisu

maltretirali. Zapalili su kuće Alije Šabanovića, Omera Šabanovića i Alije Jundovića. Omera

Karišika i Redža Šabanovića su uhvatili i vezali žicom. Srbi su „skidali muslimane sa auta“ i

odvodili ih prema Drini. Boban Šimšić je uspeo da spasi Omera i Redža, tako da nisu odvedeni u logor. Bilo je tu još vojnika. Videlo je Miloja Joksimovića. Uspeo je videti kako optuženi Šimšić odvodi sedam Bošnjaka, bili su komšije optuženoga, koje je potom sa još dvojicom vojnika ubio.

Video je da su ovih sedmorica zagazili u Drinu, da je onda pucano i da niko od njih nije ustao. Kasnije su tela ovih ljudi pronađena u Slapu, na osnovu ličnih dokumenata. Meho Softić se nikada nije vratio, dok je Memo Ahmić ekshumiran. O ovim događajima je davao izjavu nakon što je izašao iz logora i kasnije u Žepi. Napomenuo je da je oko tristotine Bošnjaka (300) pobijeno i da bi optuženi o tome morao znati.

Svedok je povodom ovog događaja već davao izjave, prvu u Sektoru kriminalističke policije u Goraždu 07. januara 2004. godine, drugu Tužilaštvu BiH u Sarajevu 03. juna 2005. godine.

Branilac optuženog Šimšića je predočio razlike koje postoje u pomenutim izjavama i izjavi koju je svedok dao na glavnom pretresu.

Danas je svedok pojasnio da je sa deset metara video kako su njegovog brata izmasakrirali i

izvadili mu creva. Njegov brat je izboden od strane Andrije Šimšića Caneta nožem, a zatim ga je Điro zaklao nekom čakijom koja je bila duga oko deset centimetara. Kada je to posmatrao bio je nedaleko od banje Vilina Vlas. Posmatrao je sve što se događalo u Sasama. Taj predeo je imao boriće i on je bio udaljen nekih stotinu metara. Branilac je predočio svedoku da je u policiji rekao da je, kad je vojska došla u selo, bio zajedno sa Memišević Ibrahimom i Mustafom i svojim bratom Mirsadom Karišikom. Svedok je istakao da njegov brat tom prilikom nije bio sa njim i dodao da su Memiševići bili sa njim kad je njegov brat ubijen. On je u logoru bio godinu dana. Branilac mu je predočio da je u ranijem iskazu rekao da je Boban Šimšić imao na glavi crvenu beretku i vojnu uniformu, dok je danas izjavio da je imao plavu beretku i policijsku uniformu. Svedok je potvrdio ono što je danas rekao. Takođe, branilac je predočio svedoku da je u policiji rekao da je Šimšić skinuo bajonet i ubio njegovog brata, dok je danas rekao da Šimšić uopšte nije skidao bajonet sa puške.
 
Svedok je ponovo napomenuo da je bio u logoru godinu dana i dodao da

je tačno ovo što je danas rekao, odnosno da Šimšić nije skidao bajonet. Branilac je potom

predočio svedoku da je u policiji rekao da su ih Šimšić i Karaklić prebacili u osnovnu školu «Vuk Karadžić» u Višegradu. Svedok je istakao da nikad nije bio u toj školi. Potom mu je predočeno da u iskazu iz policije piše da su srpski vojnici odveli devojke, a da je Sanida Huram silovana. Svedok je ponovo odgovorio da ne zna ništa o tome, a razlike u izjavama objašnjava time što je bio u logoru i da zbog toga gubi svest. Branilac je potom predočio svedoku da u policiji uopšte nije pominjao da je video optuženog Šimšića i da im je ovaj rekao da ćute, a potom ga upitao zašto to nije rekao ranije. Svedok je rekao da na to ne može da odgovori i da ga je uhvatila trema. U nastavku, svedok je napomenuo da su Omer Karišik i Redža Šabanović nestali 18. juna 1992. godine, kad je i njegov brat zaklan. Branilac optuženog mu je predočio da i tu postoji razlika u odnosu na prethodne iskaze, a svedok je istakao da to ne može da objasni. Branilac je potom predočio svedoku da je u iskazu koji je dao u Tužilaštvu izjavio da je među Srbima koji su tog dana bili u selu prepoznao i oca optuženog Šimšića. Svedok je istakao da otac optuženog Šimšića nije bio tad u selu. Branilac se potom obratio svedoku rekavši da u ranijim iskazima nije pominjao optuženog Šimšića i Miloja Joksimovića. Svedok je istakao da nema živaca.

Branilac je upitao svedoka da li je davao izjavu 29. oktobra 1999. godine. Tužilac je prigovorio da on ima samo pismeno izjavu, ali nema oznake organa koji je uzimao izjavu. Iz tog razloga on je zatražio od Sudskog veća da onemogući korišćenje ove izjave. Branilac je odgovorio da je on tražio od Tužilaštva sve spise koje je dostavilo Tužilaštvo Haškog tribunala. U okviru tih spisa se nalazila i ova izjava svedoka. Sudsko veće je dozvolilo braniocu da koristi ovu izjavu. Branilac je potom predočio svedoku Karišiku da u toj izjavi iz 1999. godine uopšte nije spominjao događaj u Sasama. Svedok je istakao da je on bio očevidac ubistva sedam lica u Sasama. Branilac je priložio u sudski spis kopiju ove izjave.

Svedokinja je do početka oružanog sukoba u BiH živela u selu Kupusovići. Većinu stanovništva činili su Bošnjaci, ali bilo je i srpskih kuća porodica Šimšić. Optuženog Bobana Šimšića poznaje od vremena kada je bio dečak. Komšije Srbi selo su puna tri meseca držali u opsadi. Nije bilo ni struje. Uništili su džamiju, ubijali su ljude, Hajra Dervišović su zaklali na pragu njegove kuće. Seća se da su ih komšije, Goran, Dragan, Radoje jednog dana proterali is sela. Stanovništvo je krenulo pešice, ali ubrzo su svi utovareni u kamione i odvezeni do Vatrogasog doma u Višegradu.

Bili su zatvoreni, niko nije mogao izaći. Povremeno su ulazili uniformisani uškarci, ali nije ih

mogla poznati jer su bili maskirani, na glavi su imali čarape sa izrezima oko očiju. Jedino je

prepoznala Milana Lukića, jer se on nije masirao. Lukić je izdvajao muškarce i odvodio ih.

Ukupno je odvedeno 18 muškaraca, bili su to Jukčević Sipet, Emin Agić, Meho Agić, Meho

Softić, Emin Softić, Husen Vilić, Mustafa Šabanović, Vujo Gluščević, Hasim Gluščević, Ifet Gluščević i drugi. Jedini muškarac koji je ostao bio je Ismet Softić. Njegova žena Hana je molila Bobana da joj poštedi muža jer je dobio moždani udar. Žene su bile uzmenirene i odlučile da spreme cigarete za muškarce. Kada su to rekle Lukiću, on im je odgovorio: „ne trebaju njima cigare, imaju oni“. Nakon dva do tri dana koliko su bili zatvoreni, počeli su ih prebacivati na drugo mesto. Čula je da ih voze za Kladanj. Milan Lukić je stanovnike sela Žlijeb odvajao. Oni su odvedeni u osnovnu školu „Hasan Veletovac“. Tu je osim Lukića, prepoznala izvesnog Marjana i Cveleta. U školi nije videla Bobana Šimšića. Tužilac je podsetio svedokinju da je u izjavi od 30. maja 2005. godine koju je dala Tužilaštvu BiH u Sarajevu izjavila da je videla kako Boban izdvaja devojke i odvodi ih na sprat. Svedokinja je rekla da je devojke izdvajao muškarac koji je na glavi imao čarapu, tako da ga nije mogla prepoznati. Kasnije je od Alme Havidović, koja je bila odvedena, čula da se radio o Bobanu.

Odbrana nije imala pitanja za svedokinju.

Svedok je rođen u selu Velji Lug u kome je živeo do 25. jula 1992. godine. Toga dana je u selo upala srpska vojska, ubijala ljude i palila kuće, pa su oni koji su preživeli morali da pobegnu. On se kretao u gradu do 10. juna 1992. godine. Tada je prestao ići u grad jer se nakon toga dana nijedan Bošnjak koji je otišao u Višegrad nije vratio. Bilo je puno takvih slučajeva, čuo je da je jedan mladić sa prezimenom Velagić odveden i da se nikada nije vratio. Pre 25. jula 1992. godine nije dolazila vojska, već su dolazili pojedinci, jednom se u selu pojavio Željko Pecikoza sa automastokom puškom. Par dana pre tragičnog događaja video je jednog vojnika. Kada je taj vojnik krenuo, komšinica Lenka Stanimirović mu je rekla: „Doviđenja, Bobane, vidimo se“. Nakon što su neki pripadnici „Belih orlova“ ubili Stanka Pecikozu, koji je bilo predsednik SDS-a, situacija se pogoršala i više se nije spavalo u kućama. Svedok se krio po selu zajedno sa Safetom Aljićem, dok je većina ostalih bila u šumi. Niko od njih nije imao oružje. Noć uoči napada na selo, proveli su kod njegove kuće koja je bila najbliža šumi. Žene su bile u kući, a muškarci su bili pod jednim grmom. Prethodne večeri se ništa nije događalo i oni nisu osetili nikakvu opasnost. Ujutru je čuo kako Mediha Ahmetspahić preseca put i ide u šumu. Nije mogao da vidi da li žene izlaze iz kuće. Mediha je išla polako, a majka, Smaila Memišević, je išla za njom.

Prošle su put oko dvadeset metara, a za njima su trčali vojnici. Najpre se čulo riječ „stoj“ koju je izgovorio muškarac, a potom je odmah usledio pucanj iz automatske puške, pojedinačno jedan pucanj, a kasnije više pucnjeva. Ubrzo nakon što je čuo pucnjavu, iz njegove kuće izašle su supruga Razija, ćerka Almasa i komšinice Latifa i Tima. Čuli su se punovo pucnji i rafali koji su pogodili Latifu i njegovu suprugu. Nije video nikoga. Potom je čuo kako se vojnik vraća i kaže: „Bobane, dvije sam ubio, jedna mi je pobegla.“ On je sve vreme bio sa druge strane kuće. Čuo je kako ulaze u njegovu kuću, a potom je video vojnika kako ulazi u hodnik i pali kuću. Kad su izašli iz kuće video je da se radi o dvojici vojnika u SMB uniformama, ali nikoga od njih nije mogao da prepozna. Nakon toga su se pojavila četvorica vojnika koja su pustila stoku iz štala.

Pucnjava je trajala između pola sata i sat vremena, a on je čuo kako je ubijena starica Sofija Aljić i kasnije Safet Aljić. Kad je pucnjava prestala, video je tela svoje supruge Razije i Latife, koja su ležala jedno preko drugog. Potom je otišao iznad sela da pronađe ćerku, ali je nije pronašao odmah. Kasnije kad je čuo da komšinica Radmila zove njegovu ćerku, pronašao ju je. Ona je tražila da vidi majku, a potom su pobegli iz sela jer su se plašili da se će se vojnici vratiti u potrazi za preživelima. Ne poznaje optuženog Šimšića.

Svedok je o ovom događaju davao izjavu Sektoru kriminalističke policije u Goraždu, kao i

Tužilaštvu BiH 03.07.2005. godine. Nije video nijednog vojnika da se toga jutra približava

njegovoj kući. Telo njegove supruge je bilo udaljeno oko 25 metara od kuće. Vojnici koje je

video nosili su SMB uniforme. Na glavama nisu imali kape. Nije video ko je prvi vojnik koji je ušao u kuću. Kad je vojnik rekao: „Bobane, dvije sam ubio, jedna mi je pobegla.“, on je bio na razdaljini od dvadesetak metara. Rekao je da na njegovu ženu nije pucao Boban, već onaj drugi vojnik. U grupi žena koje su izašle iz njegove kuće, video je i svoju ćerku Almasu.

Svedokinja je do početka ratnih sukoba u BiH živela u selu Žlijeb, opština Višegrad. Većinu

stanovništva činili su Bošnjaci, ali bili je nekoliko srpskih kuća porodice Šimšić.
 Bobana Šimšića poznaje, on je bio njen komšija. Jednog dana 1992. godine, u selo je došla srpska vojska.

Stanovnike sela su kaminionima prebacili do Višegrada, i smestili ih u Vatrogasni dom.
Bilo je zatvoreno oko 150 ljudi. Na ulazu su ljude popisivali prema prezimenima. Bio je prisutan Milan Lukić sa svojom pratnjom. Jedan visoki vojnik je rekao, ”sad ćemo da vas streljamo, moju su ženu u Goraždu razapeli vaši”. Njen muž i ona su predali sve što su imali kod sebe. Popodne, oko tri sata, odveli su muškarce. Izvodili su ih po trojicu. Bobana tada nije videla. Za vreme boravka u Vatrogasnom domu videla ga je samo jednom. Jedna žena Fata, prišla je Bobanu i tražila mu je da im donese hleba, ali svedoknja nije čula šta joj je Boban odgovorio. Kasnije je došao Lukić,prišao joj i rekao da misli da nije predala sav novac koji je imala kod sebe. Udario ju je po glavi tako jako da je bila je u nesvesti ceo dan. Vojnici su svaku noć izvodili žene koje su bile zatvorene. Njena snaja Hasija, koju su odvodili svaku noć, rekla joj je da su je jedne noći silovala 28 vojnika. Bobana nije pominjala. Videla je kada su odvodili i druge žene, Hajru, Jasminu, Vasviju… Nikada nije videla da je u tome učestvovao Boban.

Tužilac je predočio izjavu svedokinje koju je ona dala Tužilaštvu BiH u Sarajevu 26. maja 2005. godine. U toj izjavi svedokinja je izjavila da je na vratima za vreme odvođenja muškaraca stajao Boban Šimšić. Svedokinja je to sada porekla i kazala da ona Bobana nije videla na vratima, ali je od drugih žena čula da je Boban bio u pratnji Milana Lukića prilikom odvođenja muškaraca.

Tužilac je pročitao deo ranije izjave, u kojoj svedokinja navodi da je osnovnoj školi “Hasan

Veletovac”, u kojoj je bila zatvorena nakon Vatrogasnog doma, svakodnevno viđala Bobana

Šimšića, koji je zajedno sa Mitrom Vasiljevićem birao devojčice mlađe od 13 godine i da su se nad njima seksualno iživljavali. Svedokinja je i ovu svoju izjavu porekla, i objasnila da je za takvu priču čula, ali da to svojim očima nije videla.

Osim izjave Tužilaštvu BiH, svedokinja je izjavu dala i ženi po imenu Bakira. Nije se precizno

izjasnila ko je ta žena, ali je rekla da ju je viđala na televiziji. Bakira joj je rekla da mora govoriti

kao i ostale žene, u suprotnom će ostati bez penzije.