ZLOČIN POD ZAŠTITOM DRŽAVE (2)

E-Novine
Feljton: Otmica u Štrpcima
1993. godine
Objavljeno: Čet, 19. 02. 2009. 08:37
ZLOČIN POD ZAŠTITOM DRŽAVE (2)
Zločin pod zaštitom države (2)

Prethodnica za otmicu u Štrpcima: Otmica putnika iz autobusa u Sjeverinu
PHOTO: STOCK
Pre 16 godina, 27. februara 1993, pripadnici srpskih paravojnih jedinica pod komandom Milana Lukića (danas u zatvoru u Hagu), uz logističku pomoć države Srbije, oteli su grupu putnika iz voza 671 na relaciji Beograd – Bar. Ovaj nezapamćeni zločin protiv civila danas je gotovo zaboravljen; ostalo je upamćeno da se u Crnoj Gori sudilo samo Nebojši Ranisavljeviću koji je dobio 15 godina zatvora zbog "ratnih zločina protiv civilnog stanovništva". U znak sećanja na nevine žrtve ovog monstruoznog zločina, objavljujemo feljton koji se bazira na dokumentima iz knjige "Otmice u Sandžaku", objavljene 1996. u izdanju Sandžačkog odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda, kao i iz knjige "Otmica u Štrpcima" Fonda za humantirano pravo, publikovane 2003. godine
Pripremile: e-novine

Milka Zuličić i Koviljka Buzov, rodbina otetih, svedoče šta se dešavalo 18. maja 1993. godine.
"Protest porodica otetih putnika pred Skupštinom SRJ, od 9.45 – 17.00, sa parolama i pritiskom na Parlament da nas primi Slobodan Milošević. Nedeljko Ignić iz obezbeđenja Skupštine je izašao i molio da se povučemo u Skupštinu, da se sklonimo od sunca. Nuđeno nam je da nas primi ministar odbrane Pavle Bulatović ili Đorđe Blagojević, zamenik ministra Sokolovića. Međutim, mi nismo hteli da nas oni primaju, već S. Milošević, pod uslovom da nam kaže šta je sa našim članovima porodica. Posle velikog ubeđivanja, u parlament ulazimo Šefkija Kajevič i ja (M. Z.). Rečeno nam je da nas tog dana S. Milošević ne može primiti, jer je zauzet posetom predsednika Ilijeskua. Na naše veliko insistiranje, zakazali su prijem za utorak 25.5.1993. U 11 časova Slobodan Milošević je primio članove porodica otetih putnika i zadržali smo se u razgovoru 3,5 sata. Razgovoru su prisustvovali premijer Šainović i ministar Sokolović. Milošević je ponovio svoje reči, koje je dao u Prijepolju da se ‘mora zemlja prevrnuti’ i da će se ljudi pronaći i vratiti svojim kućama. Rekao je Sokoloviću da za sedam dana dođe u Prijepolje sa novim informacijama.

Na pitanje Koviljke Buzov da li su istinite priče koje kolaju (da su ubijeni, da je od njih pravljen živi zid, da su zatrpani buldožerom, da kopaju lansirne rampe za VJ kod granice sa RS, da čekaju razmenu za 27 Srba otetih sa krsne slave), S. M. je energično odgovorio da je čuo za tu priču, ali da to nije tačno. S. M. je insistirao da se da materijalna pomoć porodicama, jer su nekima koji su bili zaposleni u "Zmaju" i "Ratku Mitroviću" vraćene radne knjižice. Dobili smo jednokratnu materijalnu pomoć posle ove posete.

Sanija Zupčević (žena izbjeglice iz Trebinja čiji je muž otet u vozu), pred S. Miloševićem, Sokolovićem i Šainovičem ispričala je šta se dešavalo u vozu. Njen iskaz i kaseta svedoka iz voza Abdića se poklapaju. S. Milošević je rekao da K. Buzov i ja (M. Z.) možemo da putujemo sa Sokolovićem u Prijepolje da budemo sa ostalima.
Četiri dana kasnije, 29. maja 1993. došao je u stan Koviljke Buzov inspektor DB Vojo Jović i tražio podatke gde su putovali, da li su imali nešto vredno od nakita, saslušao K. B. i mene (M. Z.).

Prvog juna 1993. smo K. B. i ja (M. Z.) putovale kolima SDB u Prijepolje, a Sokolović, njegov pomoćnik Mišić i Goran Perčević helikopterom su došli ranije sa pratnjom i hteli su da započnu razgovor. Međutim, rodbina je to odbila dok i mi ne dođemo. Tek onda je počeo razgovor na kome ništa novo nije saopštenno, izuzev da je izvršen pritisak na Karadžiča i Mladića i da će do poneđeljka 7.6.1993. imati informacije. Na pitanje K. Buzov da li to znači da će do kraja nedelje imati odgovor da li su živi ili mrtvi, on je odgovorio sa "da". Na to je rodbina burno reagovala da ne žele da čuju da su mrtvi i da hoće da im se vrate živi i zdravi. Sokolović je ponudio da će doći kad god oni hoće, ali su mu odgovorili sa ne dolazi ako nema informacija. Tražili smo da nas u utorak 8. juna 1993. u 11.00 primi S. Milošević, i da se nećemo micati odatle, i da ćemo nastaviti štrajk glađu do iznemoglosti i da će se početi jedan po jedan spaljivati. Šire se priče da se od Muslimana čisti ceo pogranični rejon u SRJ; da se nalaze u kamenolomu, u pećini gde se krio Draža Mihailović, da su viđeni u tvornici namještaja Vorda (u Višegradu); da su ih kidnapovali seljaci iz sela kod Rudog (Musići), sa čije krsne slave su zarobljeni neki meštani Srbi; da se nalaze u Čajniču, najnovije informacije su da su prebačeni u'Foču.

Poslednje saznanje je da je žena Srpkinja koja živi u Brodarevu (između Bijelog Polja i Prijepolja) bila kod svog sina ratnika u blizini Višegrada i da je svojim očima videla dve grupe zatvorenika. Jednima se davao jedan obrok dnevno, a drugim dva obroka. Na njeno pitanje sinu "zašto onima dajete jedanput a ovima dva puta", odgovor je bio: "Ovima što dajemo jedanput, to su zarobljenici sa fronta, a ovima što dajemo dva puta, to su oteti putnici iz voza Beograd-Bar i oni nam rade, pa ih moramo bolje hraniti."

Iz Prijepolja su slali popa, jer je njihov prijatelj i hteo je da pomogne; išao je na područje Višegrada, Rudog i Čajniča. Međutim, kad se vratio, počeo je da ih izbegava, kaže da ga ništa ne pitaju, imaju utisak da je na njega izvršen pritisak.

Nada Savić, ratni izveštač "S" Kanala, bila je zarobljena dva meseca u Sarajevu, a njen muž četiri i po meseca. Izvukli su je Karadžić i Mladić, dok je muž ostao, pošto su mogli da izvuku samo jednu osobu. Koviljka Buzov je molila Nadu da pita Mladića da li zna nešto o otetima. Sutradan je rekla da je Mladić izjavio pred 150 novinara da postoje indicije da je to uradila muslimanska diverzantska grupa na teritorije SRJ i dodala je svoj komentar da ako su pali u muslimanske ruke, da se ne nadaju. Njena svekrva, posle prijema kod Miloševića (27.5.93) kaže i da je TV Sarajevo objavila da je Mladić rekao da su Muslimani likvidirani i bačeni u Drinu, a da je njen muž tu bio slučajno i da nema šta da ga traži. Rekla je, takođe, da je to objavljeno u nekom listu koji ona ima.

-.-PHOTO: EPA/SRĐAN SUKI-.-O mrtvima sve najgore: Zoran Sokolović
O mrtvima sve najgore: Zoran Sokolović
PHOTO: EPA/SRĐAN SUKI

Traku sa svedočenjem putnika Abdića iz voza imaju od desetog dana posle otmice. Niko se nije udostojio da nas sasluša dok nas nije primio S. Milošević. Tek 2. juna 1993, posle tri sata čekanja u SDB Srbije, traku je preuzeo Trifunović, u ime Mišića (pomoćnika Sokolovića), koji je jedini hteo da nas sasluša. Desimir Desančić, dobrovoljac, vozač u "Primorki" Bar, tvrdio je da su svi posle dva sata poubijani i bačeni u Drinu, na mesto sa koga se nikad ne mogu naći. Preko prijateljice Koviljki Buzov je poručio da ona dođe u Bar da joj nacrta mesto gde su bačeni i da muža više ne traži, jer će proći gore nego on.

Komšija je Koviljki Buzov rekao da zove njegovog prijatelja Mirka Grubača (član SPO) iz Zemuna. M. Grubač joj je rekao: "Vi se potpuno opustite, sasvim je sigurno da je vaš muž živ, da su ih direktno iz voza odveli u Čajniče"… i da je moguće da su ih prebacili negde drugde i da će joj se muž vratiti za 3-4 dana kući". Pitao je da li je Milošević nešto započeo a da nije doveo do kraja. (Ovo se dešavalo posle povratka Miloševića iz Prijepolja, 18 dana posle otmice). Komšija je došao iste večeri kod Koviljke Buzov i rekao da mu je čovek iz Bileće, koji je tamo na ratištu rekao da njenog muža niko ne bi odveo da on nije ustao na vrisku žene i plač dece i rekao: "Stanite, ljudi, šta radite, ima li u ovoj zemlji zakona?"

Na zahtev Milke Zuličić (krajem marta) visokom oficiru hercegovačkog korpusa vojske RS da proveri tvrdnje da se oteti nalaze u Ljubinju ili Bileći, stiže odgovor da je provereno i da se na tom području ne nalaze, već u Čajniču, u napuštenom vojnom skladištu, gde on nema ingerencije i pristup. Preko izvora u Nikšiću postoji saznanje da se nalaze na području nekoliko kilometara od Ruda i da su otmičari seljaci (rođaci otetih Srba sa slave) i njihove paravojne formacije u saradnji sa sličnima u SRJ.

Dana 8. 6. 93. u 18.00 časova Koviljka Buzov i Milka Zuličić su pozvane u SDB na razgovor, dan uoči roka koji su članovi porodica otetih putnika odredili za otpočinjanje štrajka glađu ispred Skupštine. U SDB su ih molili da im daju još 3-4 dana jer vode istragu, tražili su podatke o svedoku Abdiću i ostalim svedocima. Istovremeno je Steva Purić, predsednik SO Prijepolje, okupio članove porodica otetih putnika u Prijepolju, sa molbom da odlože odlazak kod predsednika S. Miloševića, a na zahtev Mišića iz MUP-a Srbije, s tim da će u petak (11.6.93) u 14.00 Mišić dati neke informacije šta je urađeno. Rekao je da će do tog roka oni završiti svoj posao, pa posle toga mogu da idu kod Miloševića.
Rodbina otetih putnika je pristala na taj termin kao krajnji rok i ne odustaju od tog zahteva jer je predsednik Milošević dao svoju reč.

Pitanja na koja nema odgovora

Zvjezdan Zuličić je bio sportista i imao mnogo prijatelja širom bivše Jugoslavije, tako da je odmah počeo da igra u "Jugopetrolu" (Beograd), a kasnije u Petrovcu na Mlavi. Tog kobnog dana je imao sve papire kod sebe. Kakav je razlog skidanja sa voza — ne znam, ali me dovodi u sumnju mnogo stvari, zato na njih tražim odgovor:

*28. 2. 93. u startu kasni voz bez razloga, ulaze uniformisani ljudi.
*Kondukter pregleda karte u pratnji milicije i piše imena. Zašto?
*Smjena konduktera u Užicu — isti se nalazi u Štrpcima u momentu zaustavljanja voza.
*Zašto je mašinovođa zaustavio voz na tom dijelu gde ne treba da stoji? Da li je saslušan?
*Prve informacije u SDB su da imaju generalije otetih putnika. Odakle im ako nisu saučesnici u otmici?
*Saslušanje svjedoka iz voza nije urađeno. Zašto?
*U prvom momentu je bilo javljeno da je oteto osam Srba, dva Hrvata, dva crnca, dvanaest Muslimana. Odakle ti podaci?
*Zašto je Lukić bio pritvoren pa pušten?
*Ko su Lukić, Savić i čiji su državljani?
*Lukićeva gospođa i djeca žive u Užicu, a on sije SMRT poštenih građana ove zemlje.
*Obratila sam se mnogim organizacijama i institucijama, ali nema odgovora. Zašto?
*Da li treba od Klintona da tražim da mi vrati dijete?
*Užički korpus čuva prugu Beograd – Bar 30 km u dubinu Srpske Republike. Ko su onda otmičari?*Kojim putem dolaze dva kamiona u pola dana sa 40 naoružanih ljudi, ko su kontrolori na Uvcu u Priboju toga dana?
*Ako je otmica izvršena na teritoriji tuđe države, čija je pruga koja prolazi dijelom te države?*Zašto nijedan Musliman iz Priboja nije skinut, nego samo Prijepolje, Brodarevo, Bijelo Polje, Podgorica i Bar? Šta se iza toga krije?
*Kod kojeg suda se vodi ovaj postupak i dokle je istraga stigla ako se od mene traže podaci u subotu 29.5.93. Zašto?
*Jedini razlog da mi je dijete skinuto sa voza je što mu je pokojni otac bio Musliman, i u to sam ubijeđena sve dok mi ove vlasti ne dokažu suprotno, tj. dok mi ga ne vrate živog i zdravog.
*Kako su reagovale radne organizacije u kojima su oteti bili zaposleni i zašto?
*Sin – vojnik Vojske Jugoslavije, a oca otmičari odvode u nepoznatom pravcu. Zašto?
*Da li su starješine navedenog vojnika stupile u vezu sa generalom Mladićem? Ako nisu, zašto nisu?
*Nijazim Kajevič, vračajući se sa kumstva SRBINU iz Valjeva, biva otet. Zašto?
*Ako vlast ove zemlje nije u to umiješana, zašto nam ne kaže pravu istinu?
*Istraga traje tri mjeseca. Zbog čega nije okončana i data javnosti na uvid?
*Ko je Javni Tužilac a ko Istražni Sudija? Zašto nam se ne kaže da uzmemo advokata da nas brane ako smo kriminalci?"

-.-PHOTO: EPA/MILOŠ BIČANSKI-.-Večiti lažov: Slobodan Milošević
Večiti lažov: Slobodan Milošević
PHOTO: EPA/MILOŠ BIČANSKI

"Borba" izvještava 28. 6. 1993. godine: "Ni stotinu dvadeset dva dana posle otmice ništa se ne zna o sudbini putnika otetih iz voza 671, u mestu Štrpci na pruzi Beograd – Bar, 27. februara ove godine. Da podsetimo, nekoliko nedelja kasnije, prilikom posete Prijepolju, predsednik Republike Srbije Slobodan Milošević obećao je da će organi RS učiniti sve da se oteti putnici pronađu i vrate kućama. Elem, kako je država, po mišljenju Prijepoljaca, nemoćna (vlast ne tvrdi da je tako, već samo da je spora) oni se samoorganizuju i dvadesetak njih 19. maja dolazi pred Saveznu skupštinu i započinje štrajk glađu. Prekidaju ga istog dana, pošto dobijaju čvrsta uveravanja da će ih primiti predsednik Srbije. Tako je i bilo. Milošević ih prima šest dana kasnije – 25. maja u 11 sati – o čemu je takođe dosta govoreno, i obećava "ako treba iz zemlje ćemo ih isterati". Šta se zbilo u međuvremenu?

U Prijepolje je, reklo bi se u neuspešnu misiju, išao ministar unutrašnjih poslova Srbije Zoran Sokolović, koga bi rodbina i porodice otetih putnika, najradije zaobišli u ovom slučaju. Bilo je to sedam dana posle prijema kod predsednika, nakon čega je bilo govora o ponovnom dolasku pred Skupštinu gde bi se štrajkovalo glađu, čak se pominjalo i samospaljivanje. Prošlog ponedeljka sedamnaest građana iz Prijepolja ponovo je stiglo u Beograd. Opet kod predsednika Miloševića, koji je stigao tek nešto pre šesnaest časova (predhodno su ih satima – od 11 do 15,45 zabavljali predsednik srpske vlade Nikola Šainović i nekoliko Sokolovićevih pomoćnika). O ovom susretu javnost nije upoznata, a niko od prisutnih (predsednik je, izgleda, bio jako ljut) ne želi ništa reći, uz priznanje da je to isključivo zbog bezgranične vere u predsednika ("On pa bog") i da im ne bi šta zamerio.

Predsednik je naložio Šainoviću da goste, koji se ne bi vraćali u Prijepolje bez rezultata, smesti "u jedan hotel u centru" a izbor je pao na "Turist" u Sarajevskoj ulici, do novog susreta sa Miloševićem koji je bio zakazan za četvrtak. Neki koji ne žele da im se pominju imena kažu da su sve vreme bili pod blagom prismotrom, a gotovo svakog dana ("da li zbog bojazni da ne odemo pred Skupštinu?") neprestano su im najavljivali dolazak ovog ili onog zvaničnika. Posetio ih je samo Zoran Aranđelović, a umesto Miloševića u četvrtak, primio ih je sutradan Šainović, pri kraju "druge smene", između osam i pola jedanaest uveče. Rekavši im da je predsednik bio veoma zauzet, zbog čega je izostao prijem dan ranije, Šainović im je kazao da je Milošević o tome ovih dana razgovarao i sa rukovodstvom RS — Karadžićem i Krajišnikom, te "stid nas je gledati vam u oči". Šta sledi? Prijepoljci su hotel "Turist" posle pet dana iščekivanja napustili u ranim subotnjim časovima (prevoz obezbedila Vlada), a jedina vera (i želja za kontaktima) i dalje je predsednik Republike. Za Šainovića vele da je veoma ljubazan, prolaznu ocenu dobijaju i Stojan Mišić, Ostoja Pandža i Dragan Ilić iz MUP-a Srbije, što se ne bi moglo reći za njihovog šefa Zorana Sokolovića, kome je od svih dodeljena — jedinica."

Predsjednik Republike Srbije izbjegao je 5. 7. 1993. da primi rodbinu otetih putnika iz voza 671. Iako je susret bio dogovoren, niko ih nije primio. Delegacija je bila mala "zahvaljujući" policijskim presretanjima po vozovima i autobusima u nekim gradovima Srbije. Tako je poveća grupa "skinuta" od prijepoljskih inspektora u mjestu Kokin Potok, a bilo je odvođenja i u stanice milicije kao i "obavještenja" da "ne treba ići u Beograd jer će neko doći u Prijepolje".

U reviji "Sandžak" (br. 24-25) iz jula 1993, objavljen je razgovor sa svjedokom otmice putnika iz voza u stanici Štrpci.
Svjedok iz tragičnog voza broj 671 (koji je saobraćao 27. februara o. g. na relaciji Beograd – Bar) ne želi da se pominje njegovo ime i prezime iz više razloga. Pomenućemo samo jedan razlog koji je nastanjen skoro kod svih — strah!

Sandžak: Koliko je kasnio voz prema Baru?
N. N.: Skoro sat.
S: Kakva je bila atmosfera u vozu prilikom ulaska putnika?
N. N.: Primjetio sam vojnike u vozu. Bilo je policajaca i onih drugih vojnika, svakakvih, sa bradama i kokardama. Ta vojska se ponašala sasvim slobodno, kao da je njihov voz. U hodnicima je bilo gužve. A bio je neki zastoj od Beograda na nekoj od prvih stanica. Tu je stao voz i ušlo je još vojske.
S: Kada je došao kondukter da vam pogleda karte?
N. N.: Odmah je, vala, došao kondukter sa nekim milicajcima. Tražio nam je karte i obavezno pitao svakog za ime i prezime. Nešto su pisali kod sebe – vjerojatno naša imena.
S: Ko je bio s vama u kupeu, da li se sjećate?
N. N.: Bili smo nas četvorica koji smo putovali iz Njemačke. Ja i Zeko Avdić i ona dva Crnogorca iz Berana. Rekoh vam da smo u Njemačku otišli zbog penzije. Tamo smo radili prije nekoliko godina. S nama je bila jedna udovica (isto iz Njemačke) koja se skinula u Beogradu, valjda kod sina.
S: Odakle je ona?
N. N: Isto iz Berana. Rekla nam je da ima kafanu u Beču, žena nekih četrdesetih godina.
S: Ko je ušao u voz?
N. N.: Ušao je Iljaz Ličina iz Korita i njegov drug s posla, neki Bakija. Ličinu sam poznavao od ranije. Namjestili smo im mjesta u kupeu i dogovorili se da ćemo se mijenjati, ako nam bude tijesno.
S: Ko je bio još sa vama u kupeu?
N. N: E, bila je jedna žena koja je ušla negdje od Beograda.
S: Jeste li vi izlazili iz kupea?

-.-PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ-.-Pruga smrti: Beograd - Bar
Pruga smrti: Beograd – Bar
PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ

N. N.: Jesam. Izlazio sam u hodnik. Nekoliko puta su me slali do bifea da kupim sokove i kiselu vodu za naš kupe.
S: Šta ste primjetili u bifeu, što vam je zapalo za oko?
N. N.: U bifeu je bila velika gužva. Jedva sam se probio do njega. Bife je bio dupke pun vojske i milicije kao i drugih putnika. Pili su i pričali naširoko o ratu u Bosni. Bilo je pijanih i naoružanih, bradatih… Pričali su "teške priče" neki u ćošku bifea. Skinuli su vilice i to vam ne mogu kazati, alkohol ih uhvatio…
S: Pojasnite nam — kakva je to teška priča?
N. N.: Da će biti maf, da će sve Muslimane poklat… Sve ovo što je…
S: Dakle, nešto se osjećalo i u tom bifeovom vazduhu, punom dima i alkohola?
N. N.: Smatrao sam da je sve to normalno, kao što su i ranije vozovi bili puni naoružanih i svakakvih vojnika, paravojnih vojski i četnika.
S: Da li ste primjetili naoružana lica još u nekom kupeu?
N. N.: Jesam, kako ne. Primjetio sam u onom kupeu blizu bifea. Pjevali su četničke pjesme… I Ličina mi je šapnuo dok je išao hodnikom da vidi svoj džak brašna u više navrata da je voz pun svakojake vojske.
S: Gdje je bilo njegovo brašno?
N. N.: Bilo mu je u hodniku, pa ga je on kasnije smjestio u onu kabinu gdje je umivaonik, bez vode. Kaže, da mu je tu sigurnije.
S: Kako ste saznali da nešto nije u redu kada je voz stao u mjestu Štrpci?
N. N.: Nastala je pometnja po hodnicima. Naoružani vojnici su sa uperenim cijevima tražili ljudima lične karte. Neke odmah odvodili, a neke vraćali. Kasnije sam saznao da su to bili Muslimani, dok one koje nisu dirali – Srbi ili Crnogorci.
S: Ko je to pružao otpor naoružanim otmičarima?
N. N.: Jedan postariji Musliman, usprotivio im se i pokušao je da se skloni u naš kupe. Zgrabili su ga dvojica naoružanih i uvili mu ruke na leđa. Vikao je siromah, ljudi, ja ništa nijesam kriv, ali je sve bilo džaba. Odveli su ga. Ova dvojica sa Police (kod Berana) usprotivili su se naoružanim vojnicima. Bilo im je žao tog čovjeka.
S: Šta ste vidjeli kroz prozor kupea?
N. N.: Vidio sam dole, prema šumi, kao vojni kamion sa ceradom i osam naoružanih vojnika. Tri vojnika naprijed sa automatima na gotovs, tri nazad i čini mi se po jedan sa strane. To su bile sekunde. Pravo da vam kažem, bilo me je strah.
S: Da li se sjećate, u kojem je položaju bio kamion?
N. N.: Ne sjećam se… Bile su to sekunde. Priznajem da sam se uplašio. Danas kad se sjetim, prosto ne vjerujem da sam sve to gledao svojim očima, i učini mi se da je sve to samo san.
S: Da se vratimo na taj slučaj. Šta vas je to spasilo da ne budete odvedeni sa ostalima u nepoznatom pravcu?
N. N.: Sudbina, šta drugo. Još mi se živjelo. Možda baš ona gužva na vratima našeg kupea i velika hladnokrvnost naših prijatelja iz Berana. Vjerojatno su me smetnuli i preskočili, pošto su predhodno pregledali lične karte i Crnogorcima, kao i Zeku Avdiću oko kojeg je bilo malo gužve.
S: Opišite bliže taj susret s naoružanim vojnicima u kupeu?
N. N.: Evo, kako je to bilo. Kad je zavikao jedan od njih glasno: "lične karte na pregled", ja sam se mašio džepa. U tom trenutku, jedan od Crnogoraca koji je sjedio do mene, dao mi je znak da ne dajem ličnu kartu. Držao sam ruku u džepu, kao i ličnu kartu koju nijesam izvadio. Priznajem, tu su mi bile devize iz Njemačke, pa sam se uplašio da mi ih ne odnesu. Kažem, bili su to trenuci koji su postali vječnost. Vjerojatno su me smetnuli, preskočili u toj gužvi. Možda su nas spasili oni ljudi s Police. Bili su naš štit. Jedan od njih je do Bijelog Polja sakrivao iza svojih leđa Zeka Avdića.
S: A šta je sa Ličinom?
N. N.: Nesrećni Ličina se nije ni vratio više kada je zadnji put otišao da vidi džak brašna. Odveli su ga, kažu još u hodniku. Neko je otišao kasnije da vidi šta je sa njim. Našao sam samo džak brašna i to razvezan i otvoren.
S: A Bakija?
N. N.: Čuo sam, a nemojte mi vjerovati, i Bakiju su odveli sa Ličinom…
S: Stigli ste u Bijelo Polje. Da li ste bili svjesni šta se sve "dešavalo" u vašem vozu?
N. N.: Priznajem da nijesam bio svjestan, sve dok nijesmo izašli iz tog voza. Naši prijatelji iz Berana uzeli su, čini mi se taksi. Zahvalili smo se jedni drugima. To su plahi ljudi koje ćemo pamtiti po dobru do kraja života. Ja sam otišao na konak kod rođaka, blizu Bijelog Polja. Čim sam vidio Dnevnik uveče, bilo mi je jasno. Javili su na televiziji da su odvedeni Muslimani iz voza, iz mjesta Štrpci, u nepoznatom pravcu.
S: Završićemo priču sa brašnom. Kuda je otputovao džak, pošto ste nešto primjetili na stanici?
N. N.: Kad smo izlazili iz voza u Bijelo Polje, primjetili smo da dva čovjeka zajedno iznose onaj džak brašna našeg Ličine. Nijesmo mogli da ih prepoznamo. A, bilo je podalje od nas. Jedan zavika: "Ako je on otišao – neka ide i brašno…"

Komentariši